Маска
Пронашла сам негде овај текст, не знам аутора, али ме је гануло. Прочитајте!
"Молим те, послушај оно што не кажем...
Немој да те заварава израз мога лица. Јер, ја носим маску, хиљаде маски, маске које се бојим скинути, а ниједна од њих нисам ја. У претварању сам прави мајстор, али не дај се заварати. За име Божје, не дај се заварати. Претварам се да сам сигуран да је све мед и млеко у мени и око мене да ми је име самоувереност а смиреност моја игра да је све мирно и да све контролишем и да не требам никога. Али не веруј ми. Можда се чини да сам смирен, али моја смиреност је маска увек променљива и која сакрива. Ипос ње нема спокоја. Испод ње је збрка, страх и самоћа. Али, ја то сакривам. Не желим да ико зна.
Хвала ме паника на помисао о мојој слабости и да ће ме открити. Зато френетично креирам маску да би иза ње сакрио ношалантно, софистицирано прочеље, да ми помогне да се претварам, да ме заштити од погледа који зна. Али баш такав поглед је моје спасење. Моја једина нада и ја то знам. Дакако, ако иза њега следи прихватање. Ако следи љубав. То је једина ствар која ме може ослободити од мене самога, од затвора што сам га сам саградио, од препрека што их сам болно подижем.
То је једино што ће ме уверити у оно у шта не могу уверити сам себе, да уистину нешто вредим. Али ја то не кажем. Не усуђујем се. Бојим се. Бојим се да иза твога погледа неће уследити прихватање, да неће уследити љубав. Бојим се да ћеш ме мање ценити, да ћеш се смејати, а твој би ме смех убио.
Бојим се да дубоко негде нисам ништа, да не вредим, и да ћеш ти то видети и одбити ме. Зато играм, своју игру, своју очајну игру претварања са сигурним прочељем извана и уплашеним дететом унутра. Тако почиње светлућајућа али празна парада маски, а мој живот постаје бојиште.
Када причам са тобом нормалним тоновима површног разговора. Кажем ти све, а заправно ништа, и ништа о ономе што је све, и што плаче у мени. Зато кад сам у колотечини, нека те не завара то што говорим. Молим те пажљиво слушај и покушај чути оно што не кажем. Што бих волео да могу рећи, али због опстанка морам рећи, али што рећи не могу.
Не волим ништа крити. Не волим играти гуламачке, лажне игре, желим престати са играма. Желим бити искрен и спонтан те бити ја, али ми ти мораш помоћи. Мораш пружити руку чак и када се чини да је то последње што желим.
Само ти можеш из мојих очију уклонити празан поглед живог мртваца. Само ме ти можеш призвати у живот. Сваки пут када си љубазан, нежан и када ме охрабриш, сваки пут када покушаш разменити јер уистину бринеш, моје срце добије крила, врло мала крила, врло слаба крила, али ипак крила.
Са својом моћи да ме оживиш, можеш удахнути живот у мене. Желим да то знаш.
Желим да знаш колико си ми важан, како можеш бити створитељ - до Бога праведан створитељ - моје особе, ако тако изабереш.
Само ти можеш срушити зидове иза којих дрхтим, само ти можеш уклонити моју маску, само ти ме можеш ослободити мога сеновитог света панике, и несигурности, из мога усамљеног живота, ако тако одлучиш.
Молим те одлучи. Не мимоилази ме. Неће ти бити лако.
Дуготрајно уверење о безвредности гради снажне зидове. Што ми ближе приђеш то наглије могу узвратити. То је неразумно, али унаврат томе што човеку кажу књиге, ја сам често неразуман. Борим се баш против оне ствари за којом чезнем. Али рекоше ми да је љубав јача од снажних зидова, и ту лежи моја нада. Молим те покушај победити зидове чврстом руком јер дете је врло осетљиво.
Ко сам ја можда се питаш? Ја сам онај кога знаш врло добро. Јер ја сам сваки човек на кога наиђеш и ја сам свака жена на коју наиђеш."
"Молим те, послушај оно што не кажем...
Немој да те заварава израз мога лица. Јер, ја носим маску, хиљаде маски, маске које се бојим скинути, а ниједна од њих нисам ја. У претварању сам прави мајстор, али не дај се заварати. За име Божје, не дај се заварати. Претварам се да сам сигуран да је све мед и млеко у мени и око мене да ми је име самоувереност а смиреност моја игра да је све мирно и да све контролишем и да не требам никога. Али не веруј ми. Можда се чини да сам смирен, али моја смиреност је маска увек променљива и која сакрива. Ипос ње нема спокоја. Испод ње је збрка, страх и самоћа. Али, ја то сакривам. Не желим да ико зна.
Хвала ме паника на помисао о мојој слабости и да ће ме открити. Зато френетично креирам маску да би иза ње сакрио ношалантно, софистицирано прочеље, да ми помогне да се претварам, да ме заштити од погледа који зна. Али баш такав поглед је моје спасење. Моја једина нада и ја то знам. Дакако, ако иза њега следи прихватање. Ако следи љубав. То је једина ствар која ме може ослободити од мене самога, од затвора што сам га сам саградио, од препрека што их сам болно подижем.
То је једино што ће ме уверити у оно у шта не могу уверити сам себе, да уистину нешто вредим. Али ја то не кажем. Не усуђујем се. Бојим се. Бојим се да иза твога погледа неће уследити прихватање, да неће уследити љубав. Бојим се да ћеш ме мање ценити, да ћеш се смејати, а твој би ме смех убио.
Бојим се да дубоко негде нисам ништа, да не вредим, и да ћеш ти то видети и одбити ме. Зато играм, своју игру, своју очајну игру претварања са сигурним прочељем извана и уплашеним дететом унутра. Тако почиње светлућајућа али празна парада маски, а мој живот постаје бојиште.
Када причам са тобом нормалним тоновима површног разговора. Кажем ти све, а заправно ништа, и ништа о ономе што је све, и што плаче у мени. Зато кад сам у колотечини, нека те не завара то што говорим. Молим те пажљиво слушај и покушај чути оно што не кажем. Што бих волео да могу рећи, али због опстанка морам рећи, али што рећи не могу.
Не волим ништа крити. Не волим играти гуламачке, лажне игре, желим престати са играма. Желим бити искрен и спонтан те бити ја, али ми ти мораш помоћи. Мораш пружити руку чак и када се чини да је то последње што желим.
Само ти можеш из мојих очију уклонити празан поглед живог мртваца. Само ме ти можеш призвати у живот. Сваки пут када си љубазан, нежан и када ме охрабриш, сваки пут када покушаш разменити јер уистину бринеш, моје срце добије крила, врло мала крила, врло слаба крила, али ипак крила.
Са својом моћи да ме оживиш, можеш удахнути живот у мене. Желим да то знаш.
Желим да знаш колико си ми важан, како можеш бити створитељ - до Бога праведан створитељ - моје особе, ако тако изабереш.
Само ти можеш срушити зидове иза којих дрхтим, само ти можеш уклонити моју маску, само ти ме можеш ослободити мога сеновитог света панике, и несигурности, из мога усамљеног живота, ако тако одлучиш.
Молим те одлучи. Не мимоилази ме. Неће ти бити лако.
Дуготрајно уверење о безвредности гради снажне зидове. Што ми ближе приђеш то наглије могу узвратити. То је неразумно, али унаврат томе што човеку кажу књиге, ја сам често неразуман. Борим се баш против оне ствари за којом чезнем. Али рекоше ми да је љубав јача од снажних зидова, и ту лежи моја нада. Молим те покушај победити зидове чврстом руком јер дете је врло осетљиво.
Ко сам ја можда се питаш? Ја сам онај кога знаш врло добро. Јер ја сам сваки човек на кога наиђеш и ја сам свака жена на коју наиђеш."
2 Коментари |
0 Трекбекови