Кругови љубави

Samodestrukcija

Генерална — Аутор girly @ 23:25
Postavljala sam sebi jedno pitanje, kad god sam bila na dnu i kontam da ću bivati na dnu još mnogo puta, a pitanje bi glasilo: "Da li želim da se ubijem ili želim samo da se ponovo rodim?" Ništa mi u životu nije falilo. Ništa materijalno, ništa opipljivo, ništa ni neopipljivo, do jedne stvari, ali nažalost one najbitnije. Falila sam ja. I čitav život provodim u samodestrukciji. Zašto? Ne znam. Zašto vidim samo kraj kao novi početak? Ne znam. Znam samo da me ništa nije povredilo i pokrenulo toliko da sam se figurativno ponovo rodila. Zato razmišljam o smrti, a ne zato što je priželjkujem. Ja samo priželjkujem toliku bol, da će me ona pokrenuti da konačno provedem vreme tamo negde u najmanjem delu mozga (pine) i da nađem to nešto što fali. Da nađem sebe. Samo želim da se ponovo rodim, onakva kakva sam. Aa do tada ću samodestruktivno da tražim "smrt".

Mrak

Генерална — Аутор girly @ 17:26
"Ja stojim u mraku već deseti dan I tonem polako u duboki san Ja stojim u mraku već deseti dan I tonem polako u duboki san Ja sam tvoj odraz u staklu Stani uz mene i gledaj u mrak Samo da ne bih stajao sam Stani uz mene i gledaj u mrak Samo da ne bih stajao sam Ja sam tvoj odraz u staklu Pusti mrak kroz mene Pusti sve što možeš Svako ko makar proba da priđe Biće ponovo rođen" Reče jednom Šajzerbitelemon i opisa potpuno kako se ja osećam. Nemam snage da produbljujem ovaj tekst, iako imam da napišem najveće rečenice iz duše. Njih ću zadržati za svoje dve knjige koje pišem. A ti? Imaš srca da mi skroz zanemariš postojanje, a to je znak da nikad nisam ni postojala. Dala sam prostora za trud, nisi iskoristio, jer me duša boli, a tebe nema, jer radim na prihvatanju sadašnjeg trenutka, a tebe nema u njemu. U mraku sam. Stani uz mene!

А шта ако?

Генерална — Аутор girly @ 17:48
Можда ово није место за ову муњу која ме погодила. Можда многи то не би волели да чују, али ја желим да испричам. Желим да напишем. Нешто из другог угла, јер постојим и ја. Мислила сам да су људи према мени лоши, поготово мушкарци. Мислила сам да сам жртва. А шта ако? А шта ако сам ја заправо жртва сопственог насиља према другима? И јесам. И хиљаду пута јесам, и хиљаду и један одговор на реторичко питање. И колико год било тешко жртви, колико год њима требала помоћ и константно се са тим бори цело друштво, сада је помоћ потребна и једном насилнику - мени. Нисам то примећивала, али ја сам манипулисала људима да бих задовољила своје идеале и илузије како нешто треба да изгледа. Ја на свет око себе гледам као на шах, а себе као на краљицу око које се све фигуре постављају. У овом шаху, краљица је последњи и најбитнији играч. Психички сам вршила насиље над људима, јер нисам била спремна да ме фигуре открију да будем слаба. Желела сам да им заиста будем краљица и у реалном животу. Да, ја сам тек сада схватила, након што ми је он рекао да се осећа као жртва, да сам ја насилник. Ја вршим насиље. Мени је такође потребна помоћ. И схватам... За пажњу и љубав се не моли. Пажњу и љубав ће ти дати особа која те воли, а ако те не воли, џаба за то молиш. Нећу молити. Да ме је волео, остао би. Да ме је волео, јавио би се сада. Да ме је волео, не би одустао од себе, од мене, од нас. Да ме је волео, дао би ми пажњу колико и њој Ја сам можда лака и лепа за добити, али ме је тешко задржати и истрпети. Нема везе. Кренула сам у процес рада на себи, а неко ће се наћи коме ћу бити једина на свету и ко ће се око мене трудити сваки тренутак и неће желети ниједан да изгуби. Некога ко је мене чекао цео живот и коме нећу бити други избор, пролазна ствар, још једна у низу, замена, мање боља верзија девојке која га је одбила... Некоме ћу бити свемир. Ти си био мој. Мислила са да сам и ја твој. Време ће показати. Дајем ти простора да се трудиш око мене (мени је потребно да се поломиш у циљу да заиста будем краљица) и да докажеш да си заиста помислио "то је то" и да ниси спреман да се коцкаш са животом да ћеш још једном добити ово. Дајем ти простора, али је време ограничено. Пожури! Довиђења!

Огледало 2

Генерална — Аутор girly @ 01:22
Не могу да верујем да је од тада прошло 7 година. Још више се чудим што сам ја тада имала само 17 година, а ипак сам написала нешто о чему данас, са 24 година, размишљам и приближно је исто, само много мрачније. Вероватно се нико не сећа мог текста Огледало, али сада имам наставак тог текста и данас ми је једини спас писање. "Шта видите када погледате свој одраз у огледалу? Да ли сте задовољни? Да ли је тај лик тамо одраз ваше личности, вашег лика, или неко сасвим други?" (нисам сигурна да ли треба саму себе да цитирам) И даље волим да посматрам себе у огледалу. Волим и свој тен (сада је мало преплануо), своје ноге (данас згодније), своју дугу косу, неправилан нос, рупицу у бради, увијене и дуе трепавице, прелепе очи које мењају боју... Али шта се дешава када погледам у те очи? Зашто зенице шире своје црнило и празнину у секунди и то на све што видим? Људи моји. Ја себе не могу да погледам у очи. Све што видим је црнило и душа која је исто тако постала црна, као земља, као свемир, као круг. Схватила сам да иако свет око себе тежим да обојим, свет у мени нема уметничку вредност и мешавина боја није бела (сунчева светлост), него црна. Толико црна да сам почела да се гушим и скупљам у свом кругу, свом негативном кругу, свом обрнутом кругу, свом кругу. Мислим да је то стање депресије, без маније. Манија ми је боља да се снађем. Много се тога променило, знам. Моја личност је доживела ситне корекције, али ипак... То сам ја. Иста она наивна девојчица, са очима детета, а душом анђела, али анђела који трпи много притисака. Морам да кажем: душа јаког анђела. Душа анђела чији крик можете чути једино у његовом осмеху. Душа изгубљеног анђела. Могу ли се вратити у своје гнездо? Не желим да чујем Sound of silence и "Hello darkness, my old friend" Хоћу да чујем песму анђела и да полетим негде ка светлости. Желим да живим. Само не знам како. Могу сама и поручујем то себи свакодневно, али не знам сама. Желим да си ту и да ми помогнеш. А ја? Ја хоћу да се трудим да постанем стабилнија и паметнија. Да у огледалу поново видим само себе и да будем задовољна оним што видим. "Али у огледалу, машта не постоји." - и ја желим да реалан лик у огледалу будем заиста ја, онаква каква сам. Сада, после 7 година, ред је да и то непотпуно уоквирим са једно потпуно и оно што ћу видети буде једноставно потпуна ја. Аа после 7 година, ја видим црнило. Видим себе каква не желим да будем, а то је добар корак ка тражењу. Само нека кренем. Не желим више да стојим испред огледала. Желим да одем негде далеко, далеко у себе и у свету око себе. Далеко у неон. Дубоко у боје. Дубоко у круг. Бесконачно у круг. Дај ми руку. Пољуби ме. Дођи у овај круг. Уђи у ову петљу. Стави тачку на end и буди мој круг љубави. Знам да нећу умети да те волим испочетка, знам да ћу опет бити она мрачна ја, али кад будемо постали неон, па бели круг, заслужићу да одемо на Нови Зеланд и ослободимо своју змију, спознамо себе. Ти себе, ја себе, а заједно да створимо љубав, онакву каква треба да буде. Онаква какву анђели певају. Ти, ретардирани анђео. Ја, изгубљени анђео. Заједно - љубав! Чиста? Не. Токсична? Да. Јер шта вреди волети, ако не знаш како је гушити се док волиш и уједно дођи до границе са смрђу. Погледати је у очи и рећи јој да не може учинити ништа вашој љубави. Јер, ми јесмо анђели, али не они анђели. Него они чудни, својствени, посебни и црни. Нисмо пали, али смо на граници да увек можемо гледати у пад других анђела. Ми никад нећемо пасти, јер у огледалу видимо себе, јер у огледалу видимо границу, јер је живот на граници занимљив. Јер... Желим да нисмо нормални у овом кругу љубави. Овај је збуњујући. Овај је психо. Овај је тај. Круг љубави

Петља

Генерална — Аутор girly @ 00:36
Нисам IT стручњак и не знам како то функционише у прорамирању, али ме за живот јако интересује када човек упадне у ту бесконачну петљу. Знам да из ње нема излаза. Знам да сам у њу упала. И мој крик изнутра покушава да изађе на површину и да неко изван програма мог комјутера званог живот деинсталира све и врати ме на почетак, код оног момента >bodybody< и када себе дам као физички објекат пун наде и звезда у очима, бум. Програм више не ради. Све експлодира. Ја манијакално тражим грешку. Затим депресивно тражим да ми он помогне у тражењу грешке. Уништим програм. И све испочетка. И петља бива покренута, иако сваки пут уништим све и крећем много јача и паметнија, не умем да нађем грешку. Не умем да изађем. Сакрила сам се дубоко испод стакленог звона, попут Звончице и чекам. Чекам да ме магија покрене и извуче, јер тренутак кад звона звоне, је тренутак кад се питамо за ким звоне. Моје стаклено звоно, звони за мене. За моју смрт, изнова и изнова. За смрт мог програма, изнова и изнова. За једно end изнова и изнова. И за једну тачку, коју увек испустим. Спаси ме! Саму себе не умем. У петљи сам, бесконачној.

Kriza

Генерална — Аутор girly @ 00:15
Krize prolaze, ali onaj ko te napusti u toj krizi, ne sme se više vraćati. Došla je ova kriza oko korone i donekle je prošla. Na početku sam mislila da će se svet promeniti, ali sve se vratilo apsolutno da bude isto, možda čak i gore. Nisam zadovoljna ishodom svega ovoga i čak i da je trebalo navići se na novog neprijatelja, novi način života i mnogo više opasnosti, bilo bi bolje. Nešto je moralo da se promeni, bude čvršće, naprednije, bolje. Ali kako god. Kriza se desila celom svetu. Uz tu krizu su se dešavale moje neke krize i napadi anksioznosti. Prošli su, sad sam okej, a i svet se vratio u normalu. Međutim, sa svetom se nije ništa promenilo, a ja sam naravno naučila mnoge stvari i spremna da i dalje grešim, da i dalje upadam u krize, ali da i dalje svaki put uspem da vidim grešku i popravim stvari. Krize prolaze. Žao mi je što to ne shvata svako u pravo vreme. Neko ne želi ostati uz osobu koja ima krizu i ne želi da bude tu u onom delu "i u zlu". Svi će se lako zakleti na deo "i u dobru i u zlu" ali neće svi zaista ispuniti tu zakletvu. I ne razumem. U redu je i ne znati kako da se postaviš, u redu je i pogoršati stvari, samo budi tu kad je neko loše. "Ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira" Upravo je to rekla Desanka Maksimović, a njene reči neće baš toliko ostajati upamćene, zbog reforme školskog sistema, ali to svakako nije tema. Tema je njen stih: "Ne ostavljaj me nikad samu". Teško je, nije jednostavno, ali ja neću glumiti da bih nekoga zadržala uz sebe. Ako imam krizu, neću je kriti. Tvoje je da samo budeš tu. Jer ako odeš kad je kriza, ne zaslužuješ da se vratiš kad nje više nema. Iz krize je prirodno izaći jači. Aaa ako si ti odustao od mene, posle krize me neće zadovoljiti tvoja slabost. Ja sam na višem stupnju,a ti ćeš ostati u mestu. Ja, sa spiritualnom životinjom vučice, nikada ti neću oprostiti što si čopor ostavio sam, ali ću dati sve da čopor bude jači i bolji. I čekaću, kolio god da treba. A.li onaj vuk koji će se vratiti, ne sme biti isti. Samo bolji, brži,jači i da me više voli i da se više trudi oko mene. Zaslužujem! Krize prolaze, ali onaj ko te napusti u toj krizi, ne sme se više vraćati isti kakav je i otišao.

Твој град

Генерална — Аутор girly @ 02:01
Дошла сам у твој град, такорећи. Напослетку је требало да дођем теби, али заправо нисам дошла никоме, дошла сам сама и јесам ту сама, засад. Лутам улицама, зато што су прелепе, зато што је пролеће, зато што свет мирише, иако смо под маскама, зато што волим да посматрам људе, зато што обожавам шетње, зато што...ето. Не знам да ли желим да те случајно сретнем, нисам ни размишљала да је то могуће, али у неким тренуцима ухватим себе како се окренем ако видим некога ко мало личи на тебе, с тога, негде дубоко се надам сусрету (вероватноћа приближна нули). Плашим се реакције и посустајања од свега што сам градила читавих месец дана. Плашим се пробијања потенцијалне баријере. Кад прођем поред твоје зграде (морам ту да прођем где год кренула, где нађе да живиш на том ћошку хаха) ни не окренем се. Само уздигнуто ходам, онако како ћу заувек ходати надаље. Имам мантру, толико јаку, да заиста цветам колико и ово пролеће. "Млада сам. Волим се. Пада киша? Па ок. Нека пада." С тобом сам у свему пожурила и заборавила на тај сегмент да сам млада и да имам много тога да градим и сама, па тек онда с неким. Градићу и саградићу. Замак! Тек треба завршити мастер студије, тек треба наћи посао, тек треба напредовати на истом, тек треба наћи стан и град и предео, државу, тек треба зарадити, остварити неке мале (богами и велике) снове, изградити своју личност, повећати све кругове... А онда има времена да се опет пронађе овакво нешто као што си ти обећао. Али овог пута ћу се ја поставити на много вишем новоу, зато што и јесам виши ниво. Ја прихватам и много ниже од себе, обавезно, али то не значи да не знам да ћу стремити ка савршенству. Бојала сам се да нисам толико савршена, али јесам. У сваком моменту сам најсавршенија могућа, а већ у наредном само боља. Ја сам. Реална и ту. Да. Треба ми неко. Често имам потребу, али не потребу какву ти, а и скоро сви мушкарци, једино видите. Него све потребе једне нежне душе. То си упропастио. Знао си. Зато и јеси крив за упропашћавање. Али, драги мој... Инспирисао си ме да напишем књигу. Написаћу ти књигу. Не заслужујеш је, али највероватније да је никад не би ни прочитао, чак и да је имаш у поседу. Зато што си заправо ти тај који се не помера са места (да кажемо комфорна зона). Ја сам свесна да сам негде и тамо и овамо и прескачем и прескочила сам огроман циклус те зоне, иако многи не виде. Нису живели на Косову и не знају шта је заправо тамо та зона комфора. Али да не причам о томе. Знај... Ти имаш несигурности. Реши их сам са собом. Ја више не могу да будем ту. А ту сам. Управо ту, у граду у коме сам била најсрећнија икад, на местима на којима сам мислила да сам била вољена, у соби која је сада чак и предивна. Упијам живот. Живим га сада, али има још многооо тога у животу за мене. Наравно да ће бити само лепог, јер све остало није ни вредно помињања или сећања. Ствари заправо живе искључиво ако су у сећању, меморисани попут једне слике у телефону. Све се о може избрисати и након тога као да није ни постојало. Зато ружне слике бришем одмах, твоје сам сачувала, јер си леп као лутка, своје сам изгубила јер ми се све од технологије покварило. Нека... Рекох да ме чекају нове успомене. Лепше, јаче, брже, боље, дуготрајније. Штета што је наша била јако кратка, недовољна да те волим. Тако бих желела да те сретнем. Да. Волела бих. Иако се плашим, волела бих. Ипак си ти неко чиме ћу га описивати. Нови Сад - град љубави и толеранције, за друге. Нови сад - наш град моје љубави и твоје толеранције - за мене. Шетај. Ту сам ♥

Pismo

Генерална — Аутор girly @ 19:25
Prenosim vam jedno pismo koje sam videla u Wannabe magazinu - Pismo muškarcu koji nije bio spreman: "Jednom si mi rekao "izvini" za ono nešto od pre, a ja sam se smejala. Dodao si "ako ti to išta znači" i ja sam se još smejala. Ne znači mi. Ni jedno izvini, posle koga nije usledio čin iskupljenja, nikada mi nije značilo. Ne primam i ne dajem izvinjenja, posle kojih ne možemo da radimo na tome da se bolje razumemo, manje povređujemo, da se više ne izvinjavamo. To što ne primam izvinjenje, ne znači da ti nisam oprostila. Odavno. Čim sam shvatila da nisi umeo i mogao drugačije. Ali još se mučim sa opraštanjem sebi što sam bila ubeđena da možeš da naučiš. Previdela sam da možda uopšte ne želiš da naučiš. Nije mi palona pamet da nisam ja ta uz koju možeš bolje, strasnije, ljubavnije.Nisam htela da ostanem bez tebe. Iako nisam mnogo tebe imala, ne zaista. Znala sam da i ti sam nemaš mnogo sebe, inače bi i ono malo tebe što samimala, bilo mnogo veće. Ali meni nije ni trebalo mnogo više. Nisam pomislila da treba tebi. Da ti je potrebno da neko želi mnogo više, da ti je potrebno da daš mnogo više. Prihvatila sam te nespremnog. Takva je priroda stvari u takvoj vezi. Mlad, neiskusan, neintegrisan, u potrazi za svim pravim stvarima koje će ga opredeliti,definisiti, otesati, istančati, isceliti. Nije mi bilo dosadno da čekam da sve to izvedeš, da posmatram kako napreduješ, da navijam za tebe. Nikad mi ne bi dosadilo. Ali nije mi palo na pamet da tebi ne treba žena navijač, mentor, vođa, savetnik, prijatelj. Ili da ja nisam ta žena.I sada razmatram sve što mi nije palo na pamet. Zato što hoću da znam da li nisi bio spreman za mene, ili je ta spremnost nešto što imaš ili nemaš. Da li sispreman sada? Ne za mene. Za sebe. Za život. Da li ćeš ikada biti spreman? Volela bih da to posmatram izbiliza. Jer znam da nikada ne bih zaključila da nemaš kapaciteta i da nema nade. Nikada ne bih prestala da navijam za tebe. I nikad nisam. Volela bih da si porastao uz mene. Volela bih da si još uvek uz mene. Volela bih da si srećan sa mnom. Ali volela bih i da porasteš uz bilo koga,da budeš srećan sa nekim, da voliš sebe. Jer tada bih znala da si dobio od mene, od nas, nešto važno i dragoceno, da si naučio, da si postao to što jaznam da ti možeš da budeš, da si pronašao sebe – jer to je jedino što sam želela za tebe. I dalje želim. Ako ne možeš ovde, pored mene, onda tamo, ili bilo gde, sam ili sa bilo kim. Godine pripreme su prošle. Da li si sada makar malo spremniji nego onda? Da li sam ti u proteklim godinama nanela štetu i sputala te, nastojeći da ti pokažem i dočaram slobodu, toliko da više uopšte ne želiš da budeš spreman na tako strašne stvari? Dajem li sebi previše značaja kad uopšte mislim da je to moguće? Šta je ono što mi sada ne pada na pamet? Da nisi ni mogao da budeš spreman za mene, jer ti meni nisi značio sve ono što želiš nekome da značiš? Čudna je ljubav. Sigurna sam da je ljubav, jer nije prestala. Ja znam da nisi moja srodna duša, moja druga polovina. Ali ti jesi moja srodna duša, iz jata srodnih duša koje prepoznajem i volim, jer smo zajedno poleteli ka slobodi, jednom… Nisi ljubav mog života, koja me je probudila, pokrenula, uzdrmala i promenila – na šta se uostalom i odnosi mit o prinčevom poljupcu koji budi princezu iz sna. Ali jesi moja ljubav, ona koja prihvata da su stvari takve kakve su ida se neće promeniti onako kako ja želim. Možda to ni iz daleka nije bilo dovoljno da budeš spreman. A možda samo pokušavam da preuzmem svoj deo odgovornosti, koji ne postoji? Preuzimam pogrešan deo? Promašujem suštinu ne želeći da mislim da prosto nisi dorastao izazovu i da možda nikad i nećeš dorasti, jer to nije taj izazov za tebe. Kad bi mogao da se vidiš mojim očima, možda bi se više voleo.Možda bi bio spremniji. Možda ćeš moći. Nekad, negde, sa nekim. Možda sam sada spremna da to prihvatim."

Лаж

Генерална — Аутор girly @ 05:11
Један једини пут сам те слагала једну ствар. Александра ме је подсетила једним директним питањем пре неколико дана и ја сам се сетила да та лаж и даље виси ту и тамо у ваздуху. Питала ме је да ли бих се удала за некога у овом тренутку, а ја сам само наивно климнула главом и знала је наравно о коме је реч. Ни саму себе не разумем у вези са било којим поступком са тобом, али знам шта осећам и шта сам видела, чула и замислила (очигледно). Углавном имам јаке принципе и знам шта ми је приоритет као девојци од 24 године, али са тобом је све као магла. Просто бих пристала и да поставим сав свој пут ка успеху на друго место, апсолутно све на друго место, и да те поставим тамо где не заслужујеш нимало да будеш. Тренутно си на последњем месту у мом животу, али си ту. И једном да видим те мачкасте и тупаво плаве очи пуне лажи, ја ћу им опет поверовати. Изнова и изнова као inception у сну, будим се, оцрним, мрзим, не желим, гурам и будим, оцрним, мрзим, не желим, гурам... али се то понавља и ти си ту па ту и опет све у круг и ја те на крају крајева много волим на неки чудан начин, нормалан за тако кратак период колико си ту. Да ли је то токсично, да ли је илузија, да ли је лудост... није ми јасно. Само ми је јасно да твоја обећања стоје мени урезана и као да сам глина обликована твојом идејом. Не знаш шта је љубав, нико те није волео и ја те јако жалим. Ја бих и као пријатељ желела да ти помогнем да упознаш љубав, али ти очигледно бираш начин да будеш повређен и изманипулисан неком небитном девојком. У реду је. Али није у реду да си толико битан. Нећу то дозволити. Дозволила сам, али си невероватна лекција, само у јако погрешно време, у јако тананом простору. Сада ми је све јасно, апсолутно сам укапирала принцип по коме функционише једна особа мушког пола (не могу рећи мушкарац, јер ниједан мушкарац никад није имао више ватре у себи и већу храброст и био јачи од мене и због тога су и бежали). Али јасно ми је након периода у коме желим некога, након периода у коме сам себи рекла да ми је довољно линија које могу ставити (понављам да имам те принципе). Био си баш последњи ексер на мојој огради и сада је штит превелики и патиће тај неко коме ћу дозволити да ми приђе, патићу ја која ћу одустати од препуштања, баш због тебе. Само ти нећеш патити. Надам се да само та фамозна карма постоји и да није лаж :( И није ми јасно како сам успела себе да увијем у малени бисер и ставим се у твој длан. Ти си оскрнавио најлепши природни накит, цео један циклус стварања и то си учинио свесно. Најгори део целе приче је твоја свесност уништавања драгоценог бисера. Најгори крај приче је управо овај. Моје неразумевање, твој бег и опет мој ожиљак у виду отворености и препуштања и давања целог у љубави. Ма да ли је то уопште добро? Сви о томе говоре, а да ли је ико икада из давања себе целог добио било шта лепо заузврат? НЕЕЕЕ. Нема више давања. Само узимање и само контролисање и само и искључиво bitch boss. Али то када будемо били boss ;) И волела бих те. И сад. Али нећу никад више. Нисам разумела шта је понос, али изгледа да је покуцала на врата и изгледа да ће преузети контролу. Никад не бих више волела тебе, а да ти то знаш. Спремна сам, могу, желим, али ти то никад нећеш добити. Никад ти нећу дозволити да будеш победник. Зато што те мрзим. Зато што си једини мушкарац због кога сам плакала и који ме је повредио. Никада то нећу опростити без да ти душу пре тога не поломим. То сам ти већ написала. Аа што се тиче лажи. Можда ни не морам да је кажем, јер је доста тога и речено у овом мом контрадикторном тексту, али дошла сам да дам риспект за ту лаж, па је ред да је напишем. Питао си ме да ли би због тебе одустала због посла у другом граду и остала ту са тобом и ипак сачекала посао ту са тобом (понављам). Ја сам, тада, да бих испала мало мање јадна, ипак рекла да не бих одустала и да ми је то на првом месту. Јесте и сада, али ипак бих увек и у сваком моменту изабрала љубав. Јер је до тебе нисам познавала. Била сам и заљубљена и волела сам, али ми се никад није десила љубав. Десиће се опет, не сумњам, али засад је не желим и умећу да се контролишем и да ум поставим изнад сваке емоције. Барем сада то видим. Бивала сам и слепа, али ово... Ово никада нисам имала. Ово што јесте љубав и што мени јесте љубав. Бирам њу. Ако се будеш питао по други пут ;)

Извриштај

Генерална — Аутор girly @ 03:19
Сви моји ожиљци сада крваре, капилари пуцају, очи плачу и ја изнутра вриштим да те мрзим. Просто морам да ти напишем да те мрзим из дна душе и да никако не могу да постанем равнодушна. Као на клацкалици идем са висине до дна и никако да нађем равнотежу, зато што си све пореметио и све уништио. Све своје немире донео у мој мир у који сам те пустила без иједне једине баријере. Сад је само остао твој немир, твоје несигурности, твоји комплекси и страхови, јер ја своје ни немам. Ја бих мењала, али немам шта. Не знам шта. Не постоји шта. Ти треба да мењаш себе да би могао да прихватиш мене у свој "мир". Али ти више ниси ту. Знао си све и опет свесно све уништио, животињо проклета. Ја немам начина да ти се обратим и да успоставим равнотежу и да престанем себи урушавати живот и здравље. Ненормално те мрзим! МРЗИМ! Толико да бих могла сад да умрем у том загрљају и да све прегазим. Зато што мрзим тебе, а себе гушим и себи наносим штету и ту негде око 4 ујутру мрзим и себе јер сам дозволила све то неком пролазном манијаку до кога две реченице не могу да допру и ко о мени не мисли читав месец уназад. Желим да ти вратим ове атоме које си донео. Носи их! Носи све, само одлази са свим својим лажима и поједи их за вечеру. Надам се да ћеш се и удавити сваким тим атомом. Превише их је! Довиђења Б!

Butterfly effect

Генерална — Аутор girly @ 07:03
Да, углавном сви знају шта је ефекат лептира или butterfly effect. У физици је то: "термин кориштен у теорији хаоса, који описује како мале варијације могу да утичу на огромне и комплексне системе као што је време." Други ће рећи да када лептир замахне крилима негде на Тајвану, може направити буру на другој страни света. Трећи верују да овим принципом мали избори у животу имају за ефекат много велике промене у истом. Сад бих да имам моћ лептира и баш ту снагу рањене вучице и да неким поступком успем да утичем на време и можда на враћање истог или убрзавање, све у зависности где би те пронашла истог онаквог као када сам те чекала испред зграде: високог, згодног, са искреним осмехом, искреним сјајним, мачкастим и плавим очима, са ставом, са храброшћу да ме истог тренутка само ухватиш за руку да би смирио моје убрзано ходање, причљивог, интелигентног, искреног, срчаног, будаластог, зрелог, заљубљеног, нежног, страственог... Ја сам тог тренутка знала да сам, када сам рекла да желим некога сасвим обичног да испуним време, онако разочарана у мушкарце, погрешила на максимум. Из улаза је изашао неко ко је најпосебнија особа икада у мом животу. И кратак је период између тога и овога сада. И знам да је прави cringe описивати те овако, али још нешто знам. Знам да препознам кад нешто вреди. Много сам пута узимала оно што није вредно, из неког мени непознатог разлога. Много пута сам прихватала лоше ствари, исто из мени непознатог разлога. Али сам знала од првог тренутка да ту нешто не ваља. Само је било тешко то применити. Али сад... Сад је ваљало отпочетка до краја. Од првог секунда је ваљало. И желим то да се вечно врти и желим тог мушкарца да се врати и да ме прихвати и присвоји, без несигурности, без двоумљења и без страха од нежности. И даље си мушкарац, онај најјачи. И колико год пута поновио да ти се не свиђам и колико год пута рекао да не желишда ти је ово последња веза и колико год пута пожелео да луташ у мору лакоће и истог, знам да си ме пронашао и знам да си то ти и знам да и ти знаш да нећеш никад наћи, ако ништа друго,макар лојалнију и бољу девојку. Све остало... Како желиш. Али... Мислим да ниси ту. Мислим да ниси свестан и мислим да ја више не могу да будем ту. Ја желим, али твоја баријера је превисока и ја себе желим да поштујем много више него пре. У односу се баријере и поштовање гледају на други начин, али то нико не схвата. Тако да ја бирам ваш начин. Баријера и самопоштовање пре свега, пре давања на тацну свега до најситнијег детаља. Ти си сам изабрао начин, али твоја баријера је ту и ја без тебе не могу да ти се прикључим. Јадна нисам. Искрено, сад бих изабрала да сам лептир који ће замахнути крилима и сав бес усмерити ка граду удаљеном 5 сати одавде и да то изазове огромну буру у теби и да се тргнеш и пробудишш, прогледаш и схватиш да је све ово једна велика потенцијална љубав. Тај потенцијал је јако сувишна реч, али нека буде. Луда нисам, такође. На последњем месту и овај мали одабир једног лептира си управо ти. Знам да ми ништа више неће бити исто након тога што сам видела да постоје особе које су овакве. Само се надам да те велике промене не значе да ћеш ми уништити прилику да будем нечија принцеза на зрну грашка које ће се чувати на његовом длану. Уколико све ово оставиш као неки небитан моменат у животу, дефинитивно је све било само фарса и само губљење времена на некога ко ће заувек остати слеп на емоцију, а да је исти тај увео хиљаду лепих емоцију у овакву нежну и крхку особу, плус особу која ти је као слепац веровала. Знаш, онако као беба кад јој причаш: она ти апсолутно све верује и она апсолутно све што јој кажеш научиће и тако ће и испољити себе, кроз тебе као родитеља. Ех,тако сам ја била беба, а ти родитељ. А родитељи никада не остављају своје бебе (барем је тако у нормалном поретку), нити пуштају да се снови које су њима обећавали сруше као куле од карата. Ја бих волела да мушкарци могу да осете како је бити жена и колико је дивно бити жена у сегменту званом мајчинство. И једва чекам и желим сваког дана све више и више да створим малени живот и да ми ти у томе помогнеш и помажеш. Ти си неко чије ће дете и његова мајка бити почаствовани што те имају за васпитача. Аа зар не може Даница заиста да буде наша? Да јој покажем ону "најсјајнију звезду" и прву која се увече појави. Да јој покажем колико је заправо битна и колико је заправо вољена и колико је заправо љубав та која је створила све. Баш све. И шта? Ја заиста ништа више не разумем. Шта? Шта се десило? Зар је један микроорганизам способан да толико поремети свет. Зар да микроорганизам буде "лептир" и проузрокује само штету? Ма хајде да буре не буду оне лоше, него да буду покретачи нечега дивљег, а нежног, ватреног, а лепог! Хајде! Хајде да се месец дана изгура и да та магија коју смо имали пре свега заиста постане бирална и витална. Хајде да се заборави пуцање због недостајања. Хајде да се сконташ! Зар не конташ? Зар човек може слагати додиром, погледом, пољупцем, загрљајем, вибрацијом? Да ли се сећаш шта је за нас био тај ефекат лептира? Да ли ти заправо то ишта значи? Да ли се сећаш када сам први пут закорачила у твоју собу и остала ту јако дуго да причамо о твојим и мојим сликама, филозофијама, апстракцијама, плановима, осећањима, прошлостима... музици... Па да! Музика је била у питању. Сећам се песме "Butterfly effect" и званично ће ме увек везивати за тебе. Сећам се да смо страсти размењивали баш уз битове и разбацане риме овог хита. И има милион лепших песама које су нам заједничке, али ова је заиста јако посебна. Посебна из разлога што сам тад пожелела да останем и да се никада више не раздвојим од тебе. Ипак... Након свих ових ефеката лептира, а понајвише овог микро, изгледа да ћу заувек морати да се раздвојим и то јако много боли, а има јако мало времена и простора да ти схватиш да је ред да се јавиш уз чврст став да желиш и знаш. Јер ако се сада све заврши, никад ништа више неће бити исто, а ја ћу остати празна за овај део заувек. А ти ћеш ваљда само наставити свој лагани свет, али празан за љубав, раздвојен од нечега посебног. И тако! Раздвајам се, одлепљујем, удаљавам (ваљда) баш како сам и започела спајање, прилепљивање, препознавање... уз звук ове песме. https://www.youtube.com/watch?v=_EyZUTDAH0U

Write hard II

Генерална — Аутор girly @ 17:40
Nisam napisala odakle ta bol. U jednom trenutku sam pomislila da ne treba ni pišem odakle, ali suština i jeste da to prenesem na ovo što zamišljam kao papir i kao predajnik. Nadam se da će pročitati onaj ko treba. Oduvek neki taj svet iluzija u mojoj glavi popločan raznim emocijama koje mu ne daju da izađe van te lobanje. Neuroni pokušavaju da savladaju barijeru koju sam sazidala, pa iako su toliko brzi, barijera je čvrsta. I nekad zaista mislim da je toliko emocija i stavljanje svega u glavu i onda iznošenje istih baš iste sekunde moja vrlina i onaj nož koji nosim u borbi sa svetovima izvan mog, ali jedno veliko NE. Ne, devojko. Ta tvoja otvorenost prema svetu koji je zatrovan i zatvoren nije tvoje oružje. Može biti oružje koje ćeš sama sebi iznova i iznova zabijati u leđa. Ta moja nepromišljenost, deljenje intime, deljenje najtaninijih stvari, davanje sebe na tacnu, izgovorena svaka reč koja prođe kroz glavu, mišljenje da su svi ljudi iole slični meni, mišljenje da dobrota i dalje ima vrednost ako je koristiš neograničeno, puštanje da neko drugi dođe i zauzme jako bitan položaj iznutra za neko kratko vreme... Ali vreme je relativno. I mogla sam ništa naučiti kao fizičar, ali teoriju relativiteta i njene primene na život, prosipanje pameti i njenu primenu na život, sam jako dobro naučila. I nikada neću zaboraviti Ajnštajna i knjige o njemu i nikada neću prestati da ga mrzim, iako ću mu uvek priznavati da je bio ovako malo poseban u svojoj glavi... Ali upravo zbog toga nikada neću priznati da o relativnosti mnogih ideja/teorija koje se nalaze tu i nekih ideja/teorija koje se nalaze van nema korelativnosti i da se može reći da jedno ispravno drugo ne. Sve je ispravno, dragi moji. Sve je istina, ali isključivo i jedino moraš znati i iznositi svoju istinu. Kad smo o tome pričali, samo sam te zagrlila snažno, jer sam ceo život ovu bol pokušavala da nekome objasnim i nikada niko nije mogao da zagrebe ni površinu svega ovoga. Ti si samo zblenuo, jer si najgluplji čovek što se tiče povezanosti i emocija. Zauvek najgluplji, a zauvek poseban. Aa onda kada si govorio o samopouzdanju, samopoštovanju i kontroli (oko koje se ne slažem) i tada bih te zagrlila, ali nisi tu. Sada nikad više nećeš biti tu. I faliće mi uvek taj jedan zagrljaj. Zagrljaj prepoznavanja. I to nije utripovano prepoznavanje, to nije manipulativno prepoznavanje, to nije nivo broj 1, 2, 3, ..., 1000.. To nije prepoznavanje dva savršenstva, prepoznavanje dve duše. Ne! To je prepoznavanje u vidu poznavanja nekoga i bez reči i bez ičega. Samo pogled i poznavanje. Ali izgleda da jedino to niko nije shvatio i izgleda da neće niko ni shvatiti. Izgleda da je ova teorija jedino u mojoj glavi i da sada korelativnosti nema. Mnogo priče, nijedan zaključak. Bum. Zbunjenost. :D Ipak... Reći ću da ta bol koju osećam posle jačanja svoje posebnosti i posle još veće ljubavi prema sebi i još imanja još veće doze samopouzdanja i samopoštovanja (iako ta bol realno ne bi trebala da potoji u takvomtrenutku) je bol koja potiče od moje otvorenosti čak i prema takvom introvertno, bolesno dekadentnom (pleonazam?) svetu. Tu otvorenost treba regulisati i isključivo je to problem koji osvaja, naivnost da su svi isto toliko otvoreni. Ne plašim se nimalo. Volim tu jebenu otvorenost. Nažalost, moraću još jednom da izgubim ili promenim to što volim. Nije to ni tako teško. Navikla sam. Samo... Ovaj put će trebati malo više vremena da nekome pokažem koliko nisam otvorena i koliko otvorenost može doći tek kad se ispuni jedno obećanje i jedna zakletva koja se postavlja terminom: "DA!"

Write hard

Генерална — Аутор girly @ 01:58
Čika Ernest Hemingvej je jednom napisao: "Write hard and clear about what hurts." Pa eto. It hurts i moraću da pišem. Šta me zpravo to toliko boli? Da li sam sigurna da je to ova bol i da li sam sigurna da će proći veoma skoro, samo da još malo procvetam i postanem Kvin? Da li ako glavu podignem visoko i postanem dama iz Getsbija, da neću videti dekandenciju? Želela sam da zaobiđem tu dekadenciju društva i svih oko mene tako što sam glumila da sam i ja deo te velike skupine. Ali ne i ne i ne i uvek ta bol na kraju. Nepoštovanje prema sebi samoj koja sam najutentičnija jednostavnost u suštini morala i u divljini svih nepojmljivih svetinja... Da,da. Jedna velika kontradiktornost, koja je toliko posebna, da sam se uvek iznova očaravala sobom. Ali odakle bol?

Квин

Генерална — Аутор girly @ 03:37
Сви знају причу о Харли Квин, а заправо је мало ко зна у потпуности. Не знам је ни ја, али ја сам јој дала нову ноту и ја сам је у својој глави смислила. Смислила сам је на начин да сам је пренела на себе и препознала њу у својој дијагнози. Додуше је све то приметила другарица, да не дође до забуне да сам нешто утриповала. Креће музика у позадини. Опера. Затим креће мој микс и трака коју сам радила на основу те опере. Екплозија и бум... Ево ме. Ја сам сада Квин (квин као краљица, квин као сама себи на врху). Медицински сам радник. Нисам прихијатар као Харли Квин, али сам ту негде медицински физичар, можда специјалиста, можда доктор, можда само нешто обично... Али све у свему сам успешна жена са послом који сам желела. Увек весела и насмејана. Увек са позитивном енергијом до небеса. Увек окружена са мало пријатеља, веома, веома малооо. Сексепилна, лепа, згодна, млада, добро обучена, добра фризура, штикле, шминка... Људи једва чекају да причају са мном, воле са мном да пију чашу вина уз добро спремљену вечеру са мало калорија. На полици имам много књига, лотос, икону, мирисне штапиће и мало тамјана. Поред свега тога имам много средстава за дезинфекцију и кућу чистим детаљно и много често. Сама сам уредила свој дом и све волим да се врати на место. Мислим да сви могу функционисати по мојој замисли. Мислим да су сви људи добри. Пуна сам љубави према свима. Волим шљокице и боје и обожавам мирисне купке, зен купке мирисног бадема. Јака сам и чврста са емоцијама, плус их имам превише... Али... Све сам то ја и даље, али поседујем још једну страну личности, а заправо је све то део једне те исте личности. Јер ја нисам биполарна или двострана, дволична, дводимензионална, компликована. Нее! Униполарна, једностарана, једнолична и ипак само једнодимензионална у 3Д формату, једноставна. Све сам то ја. Аа поред наведеног, ја, Квин, сам и неко ко након свега описаног дође кући, скине скупо плаћену одећу и рукаве које носи испод одеће и тада извире нешто што је неко давно исцртао на мом телу (можда он, можда ја сама). Тетоваже... Свуда су по телу. Улазим под веома хладан туш, радим јако агресиван пилинг, моја техно трака постаје све чвршћа и готово да постаје катарза у опери док бас и андерграунд постаје јачи. Након тога пијем кафу са апарата, једем колач са пуно калорија, имам лап топ у рукама. Тренирам екстремно, имам палицу иза кауча и у торби увек носим сузавац, иако знам и да пребијем некога ко ме нападне, а нико не сме да ме нападне, јер је он ту. Увек спремна на акцију. У соби ми се налази шипка за стриптиз (сви би је тако назвали). Имам много парфема и сваки мирис је јак, зимски и загушљив. Носим тренерку и максице. Имам опасног пса као кућног љубимца. Имам повремене изливе беса. Немам никога да трчимо у заносу, али имам њега . И на његов позив сам спремна да одем на крај света, а он ме најнежније мази и успављује,а опет покреће и агресивно...кхм... Јака сам и чврста у телу и борбена животиња... Али... Нема ме без њега. Нема ме без мушког пола и особе која постоји у том тренутку и том периоду у мом живота на кога могу да се ослоним и који ће ми бити извор моћи и чврстине. Такве бирам, јаке и чврсте. И знам... Иако сам и самостално јака и савршена (први део приче), ја не постојим без другог дела приче у којем умем да будем агресивна и зависна од њега. Знам да је и први део приче океј, али знам и да сам ја оба дела приче. Не само један, него оба. Подједнако. И могу самостално, али ми је он потребан.Зато око тога имам проблема. Јер све ово је потпуно и постоји независно од њега. Све сам ово реална ја и то није бајка. То сам ја. Али ја нисам потпуна. Он и даље не постоји. Мења се, нађем га, па изгубим. Тренутно га имам, имам тог неког свог Џокера, али морам знати да је то баш он, баш тај из приче. Због тога вам толико много причам о својим „љубавима“. Због тога вас давим, понекад и патетиком, љубављу.Зато штога тражим и зато што плачем од среће сваки пут кад га нађем, али након одређеног периода он постане неко други, неко реалан, ја тада плачем од разочарења, а не као моја карта која може заменити апсолутно сваку другу. Јер то је Џокер. И искључиво кад буде био та карта, ја ћу бити сигурна да сам пронашла последњи део слагалице да бих била потпуна Квин. Засад сам сигурна да је то овај плавооки, невероватно савршен, нормалан, несвесно ватрен, а свесно хладан, на крају крајева мој... Засад сам сигурна. Надам се и заувек. 

Медицинска физика - свет иза огледала

Генерална — Аутор girly @ 02:38
Сви имамо свој свет иза огледала који је некад заправо и Земља чуда, а понекад је и срећна бајка. Понекад је тај свет заправо чудан, али је заправо и нешто прелепо. Једна девојчица је данас била у свом свету иза огледала. Једна наивна девојка је данас опчињено гледала у нешто што је за њу бајковито. Једна ја је данас била на институту за онкологију, на радиотерапији и тамо слушала предавања и била код свих оних скенера и уређаја. Знам да су тамо били болесни људи којима је све то и јако страшно и јако непојмљиво и они се боре да свој живот наставе здрави, али ја сам у тој установи била срећна. Са стране некога ко студира медицинску физику и ко ће једног дана, можда, некоме помоћи у тој борби за живот, ја сам била пресрећна. Са стране људи који су болесни не бих ипак никад да сазнам како је, нити бих некоме другом то пожелела. Ипак... Болест је присутна. Тумори се развијају. Али постоји начин да се лече и постоје људи који ће у томе учестовати, као лекар, као радио-онколог, као техничар, као сарадник, као физичар,.... Ја сам знала да у томе желим да учествујем онда када сам отишла на хематоонкологију и том приликом имала две сцене. Једну у којој мој сестрић, весео и јак трчи на тераси и ми који знамо да ће он имати прилике да буде све што пожели у животу, јер није болестан. Другу у којој девојчица Ђурђа нема прилике да изађе из просторије у коју је заглавила због тумора и они који знају да она неће ипак имати прилику да одрасте и проживи живот. Соба до собе. Дете до детета, а потпуно различити. И схватила сам. Неко мора покушати да и живот Ђурђе и многе друге деце и много других људи постане нормалан. Нико није свемоћан да промени свет у толикој мери. Али неко може да промени нечији ток болести и можда помогне да се она излечи. Нисам могла никада да будем доктор у медицини и нисам то ни желела. Али сам нашла идеалан начин да уђем у медицину, а то је уз помоћ физике. Сада сам само студент који покушава да научи и прикупи баш сваки сегмент тога, али једног дана желим да то буде моје радно место. Све што сам данас видела иза огледала, желим да сваког дана гледам испред њега. Доктори ће помагати у дијагнози и терапији, ја ћу помагати у терапијском зрачењу и заштити. И много људи ће због тога бити срећнији, а поготово деца. Многи и доктори и техничари ће баш од мене можда научити како да се штите и шта је заправо јонизујуће зрачење. Зато сам била срећна. Зато што сам видела будућност и лепоту у свему томе. Без страха, са мало дозе мазохизма, а уз пуно хуманости. Само напред. То јесте неки вид моје бајке, поред свих нормалности живота којима тежим. И ето. Нечији свет иза огледала може бити јако чудан. Мени је ово ново, такође. Али сам се баш пронашла. И баш желим и јако волим. И свима желим пуно среће да свет иза огледала могу да виде ипак у његовом реалном одразу. Нека не буде имагинаран. Само дајте љубави. Ионако смо кратки и мали.

Powered by blog.rs