Кругови љубави

Da dođeš

Генерална — Аутор girly @ 00:59
Ljubav je kad zatvoriš oči i poželiš da tvoj neko dođe, on dođe. Ljubav je u dolasku, ako već nisi tu, jer mlada sam da neko bude uvek tu, pa mi je zato pojam ljubavi u udaljenosti skrojen. Aa ako kažem da dođeš, onda je kraj ljubavi ako ne dođeš. Evo već nekoliko meseci se lečim od nedolaska. I već nekoliko meseci se lečim od mog nedolaska, onakvog kakav zaslužuješ. Večeras mi ne treba dolazak. Treba mi da momenat nakon prvog zatvaranja oči i neustrašivosti, ipak zaštitiš mene od onoga za koga si rekao da se javim ako ikad pokuša nešto da mi uradi. Moraću sama. Jer dođi bez dolaska je značilo manjak i odsustvo ljubavi, pa sam naučila sve sama. Iako bih sad volela da dođeš da mi zagrliš strah, ipak nemam kome da kažem. Volim sebe. Nisi me dostojan, realno i nerealno.

Gigant i ja

Генерална — Аутор girly @ 06:33
Sijalica za noćno štrebanje je nekad donosila i patnje, a češće motivaciju da se nešto nauči. Dešavalo se, ipak, da mi ideje i rešenja suštinskih problema nauke sinu u toku spavanja, a jutro je mama za inspiraciju. I to ono jutro, onaj sladak i zrcast sunčev zrak koji nema toliko toplote, koliko energije da vas razbudi i natera da skuvajte sebi kafu (još bolje ako ima nekoga da vam je skuva), sednete kod prozora i razmišljate, lepo razmišljate o životu i svetu.
Ovo je neko slično jutro, jutro u kome ispijam tu kafu na stanici, u Beogradu, gradu koji u vama budi osećaj velikog, ako se upoređujete sa ljudima... osećaj malog, ako se upoređujete sa gradovima. I sad, čini mi se, mogu sve. Ali nije suština u tome sve. Život se sastoji iz mnogo segmenata koji nas čine i živim i čovekom. Kada kažemo uspeh, ne mislimo samo na onaj poslovni, jer... da li zaista novac donosi i umeće uživanja. Da, saglasna sam, da novac olakšava put ka uživanju (na primer on lakše kupuje kartu za putovanje), no, čula u skladu sa mozgom donose zadovoljstvo tih uživanja. Aa za taj sklad je potrebno mnogo više od novca i novac ga nekad samo i naruši. I onda... Dođeš ispred nekog velikana prirode ili čovečije ruke i šta... Šta ako ti ne osećaš onu veličinu ili onu umanjenost kao kada si u Beogradu. Ti si veliki kao čovek, ti si mali kao čovek. Ali kada? Kada ćeš se osetiti veliko, a kada malo? Šta ako se osetiš veliko u poređenju sa prirodom i starom civiligacijskom zaostavštinom? Zar ne primećujete?!
Kada nemaš sklad onoga što sam već pomenula, ti se osećaš dovoljno veliko da uništava prirodu, da zagađuješ život, jer misliš da si bog ako tvoj račun ima više novaca od mog? Aaa ipak... Možda sam ja malo uspešnija ako doprinosim velikim stvarima i očuvanju istih. To je jedan segment života. Samo jedan
Volela bih još da dam još jedan takav segment. Jer... Jedan se tiče odnosa prema velikim stvarima, onda bi drugi (kao delovi ove priče i delića mojih jutarnjih razmišljanja) trebao da se tiče odnosa prema sebi (da ipak ne mešamo ovde male stvari, usuviše su komplikovane za ovo vreme i ove ljude, bez uvrede. Tako da... Ukoliko se nalazimo pred nečim velikim, sklad čula nas dovodi i do načina na koji vidimo i volimo sebe. Po nekim pravilima, a i jeste tako u biti, mi sami sebe moramo voleti i jedino je taj rad u životu onaj za koji je plata dugoročna i vredna u pogledu ovog sklada koji spominjem. Sad, postoji i ono da kada nešto moraš, onda ti je teže, jer revolt u nama se prirodno bori protiv pravila, no, ovaj "moraš" dolaz I iz sopstvene potrebe, dolazi u prvom licu, kao kada se svađate sami sa sobom u ogledalu, mislima, naglas. Ovaj je "moram" i ovaj je: "pa, jebote, čoveče, ti si jedini kojeg imam od rođenja i jedini kojeg ću imati do smrti. Neka sam nekalibrisan, neukalupljen, nenormalan, odvratan, moram se voleti ili napraviti sebe da budem samovoljen". Eto, sa takvim "moraš" trebaš znati kako se osećaš ispred giganta i velikana prirode ili čovečije ruke. Ako si samovoljen, nećeš biti nimalo mali što je neko ispred tebe veći, ali i nimalo preveliki, jer znaš tajnu da si svoj "moraš se voleti" doveo do najveće ljubavi na svetu. To je drugi segment života za koji sam ja ovog jutrog, onog nekog jutra, uz prvi zrak sunca, želela da pišem. Znak peace u znak podrške svima kojima je ona danas potrebna. Ja znam da je imam iznutra i znam da smo tako zajedno odlučile da ćemo ići u DJ školu. Doktorske studije medicinske fizike su već uveliko ucrtane i biće ostvarene. Ovo je ona stara želja, a nova odluka. Znam sebe više nego juče. Imam više odluka danas nego juče. Zato sam živa. Pozdrav

H kao haos, haos kao sunce

Генерална — Аутор girly @ 20:39
Ovih dana često odlazim u svoj omiljeni grad, često me zadesi haos, a ja se smejem svemu tome i samo se prepustim iznenađenju koje me čeka i verujem onom svom univerzumu koji me i dalje voli. Jako se čudno osećam, jer je mesec jun, onaj moj mesec jun, kada sam bivala najsrećnija. Nije mnogo razlike ni sada, jer se ova dva dana osećam lepo i srećno što nama u susret ide malo normalniji život od ovoga koji smo imali. Uspeli sam i da u ova dva junska dana napravim neke pogrešne izbore, ali preživela sam ih... Naravno da moja podsvest to rade i da moja uverenja stvaraju takvo haotično okruženje, ali nisam sigurna da li želim da ih menjam. Možda mi je lepo! Danas je Billie Eilish izbacila novu pesmu Lost Cause i nekako me podsetila (ona, mnogo mlađa devojka od mene), kako zapravo izgleda i ko je ova moja ljubav i zabluda o srodnoj duši. I desile su se uz to, naravno, kao i uvek, neke stvari koje su me opet podsetile da sam punovredna i validna za život i sreću koju sam dala pogrešnoj osobi. Jer ta osoba... uh... šta ta osoba ovih dana radi.. Upravo sve sem onih zrelih postupaka o kojima je pričala i dala jedno obećanje. Ja sam i ovaj put poverovala, ali ne više. Zašto ne? Zato što sam uspela da oprostim svima, da prihvatim da sam ih i ja pustila da me povrede, a da su na kraju samo lekcije. Ja ipak ne mogu da utičem na to da li će me drugi naučiti kao lekciju. Jer da budu budućnost... Hm, ne! Na tome se radi, a ova moja osoba to nije želela i ne želi. Ona voli nešto drugo, a moguće da je to sada i neko drugi. Srećno! Meni će jun biti sećanje na stare dane i stvaranje novih dana, samo za sebe!!! Chilling at home with the girls and Living a life I will remember! Alone! Sama! I savršena. Ne gubim više vremena... Ja sam svoja bliska osoba i srodna duša. Ako me neka druga nađe, izvoli. Da se trudim i stvaram iluzije i sažaljenja, neka! Ja imam sebe! Srećan jun! Pa "godišnjica", pa rođendan, pa završen master, pa festival i moja knjiga! Nadam se još i više toga, ali lagano. Jun je! Hashtag SUNCE

E, zabole me ova moja bol

Генерална — Аутор girly @ 01:08
Ima ona knjiga i kaže: "E, zabole me!" i tako se lepo živi uz taj moto. Nego ima nešto i da boli. Ta jedna bol. Duboko u srcu, gde sada stoji usamljena i još veća crna rupa nego pre. Guta svaku svetlost i svaku emociju i svaku knedlu što se zadrži u grlu i suzu koja ostane u oku... Ta crna rupa ih proguta. Jer mi smo, mili moj, bili dve crne rupe i kada smo doživeli svoj collide, ti si izbegao u novu dimenziju, a ja sam pokupila sve što je ostalo. Tako crno i bolno. Ali dobro je. U srcu je. Nije u glavi. Jer da je u glavi sva svetlost sakupljena u singularitet, meni, ovako bipolarnoj... Uh! Tako da. Lep je ovaj život! Ide dobro po principu da me zabole za sve. Postadoh fearless. Samo jedna bol! Samo jedan strah! Samo onaj otrov, toksični otpad iz prethodnog života. Do sledećeg! Nadam se da ćemo tada biti makar nešto svetlije :) Zvezde u noći i u očima deteta iz neke druge civilizacije

Posesivnost

Генерална — Аутор girly @ 23:58
Slušajući Balaševićeve pesme, ova dva dana, pa i danas, zavolela sam Novi Sad još i više. I sve vreme sam zamišljala tebe u tim pesmama. Na prvom mestu tebe kao nekoga ko se rodio u Novom Sadu u neko čudno vreme (dobro, ja sam se tada rodila na Kosovu i Metohiji, pa je još čudnije, pogotovo jer su nam se putevi ukrstili), zatim tebe kao dečaka koji trči oko svoje osnovne škole, koji se skriva od policije jer su ga dečaci iz nekog drugog dela grada, "dečaci Detelinarci", na to naveli... tebe koji se igra kraj Dunava, beži posle škole da stigne u onaj kraj kod one devojke, koja je drugarica, da osećate miris zaprške i imate terasu kakvu ja sada, sticajem okolnosti, imam, da zagrliš mamu (malo više ona tebe), tebe kako vičeš na sestru i misliš da si osvojio i naučio celu nauku sveta, zavirujući u to kako se stvari prave, tebe koji ide na Đavu, noseći gornjak i kako miriše Novi Sad na kišu, a ti je osećaš i voliš joj miris, jer ne voliš miris snega i zimu, ali obožavaš leto i to si mi kao odrastao i pokazao... Zamišljam te u svim onim neispričanim i ispričanim pričama i vidim Zmajevom i Cvijićevom ulicom kako odrastaš u zrelog dečaka koji kreće u gimnaziju i tamo počinje da svoju zrelost ipak vrati unazad i ne nekoga ko skuplja iskustvo i ko ispravlja greške, nego nekoga ko izgubljeno traži nekoga da ga nađe, da ga voli i podržava u nečemu za šta ni sam ne zna šta je... Ali išao si pravo i osećam tvoj korak, ali i tvoj jecaj iza sveg alkohola, prvog seksa, zatim mnogo seksa, zatim mnogo alkohola, pa cigareta ispred škole (aham, nije iza kao svi ostali), pa trave kao već prvo neko krivično delo koje si želeo da neko vidi i da te okrivi, jer oh... Tako si mračan i negativan, a ne znaš. Ne znaš da u sebi nosiš savršenstvo, ali ne za mene. To sada znam. Već za nju, nekoga iz prošlosti, ko te napustio, bez hrabrosti, borbe, ljubavi, sa mnogo laži i prevare... I ja sam u jednom trenutku bila ona, ali ti nisi bio ti. Nikad do sad, sem onog puta kada si u meni našao prijatelja, ali ga izdao na najgori mogući način. Uništio taj deo,čoveka koji može da voli bezuslovno, ženu koja će se boriti do smrti, dete koje će verovati u svaku laž i držati se za jedno obećanje... Uništio sve to, a Novosađani to ne rade. Znaš... Oni te uzmu za ruku i odvedu u Dunavski park, pa na kej, Bećarac i zajedno gledate Dunav kako nosi sve u neki novi grad, nekim novim ljudima, u potpuno drugom svetu kakav žive. Novosađani kao da nisu sa ovog sveta, nose kulturu na poseban način. Ti nisi. Zato što glumiš i lažeš i mantaš i u svemu tome si zaboravio ko si. Dete čuči u tebi, želi da se ispravi, ali upada u sve veće blato i poslednje je, nadam se, ovo moje. Ovo moje blato koje je mene progutalo, jer si me živu u njega bacio, bez milosti. Pa... Probudi se, zavrti ringišpil i budi to što jesi. Aa ja ću zauvek patiti i žaliti što nisam u svim ovim trenucima i događajima bila sa tobom, pored tebe, u tebi, oko tebe, na tebi, uz tebe... Volela bih da smo jedna duša, jer ja sam se u ovom kasnijem dobu i stopila sa tvojom. Ali tvoja i dalje luta ka prošlosti. Moja posesivnost može da se ogleda jedino u tome, jedino u tome da mi je žao, da sam ljubomorna, da sam želela da svaki momenat od rođena do smrti, pa još u narednih desetina života (a možda bi taj do smrti i bio nirvana i poslednji) da provedem sa tobom. Ljubomorna sam na svaku ulicu, na svaku tvoju ranu, na svaku devojku ili momka, na svaku suzu, osmeh, sunčanje, na svaki odlazak u Hrvatsku, Vrbas, Prag, na svaki zalazak sunca, na svako svitanje, na svaku reku, jezero, more, na svaku prošlost, ali i budućnost koju ćeš provesti bez mene... Ne zato što ne želim da si slobodan da imaš svoj izvrstan život, nego jer mi je malo da sam samo pola godine boravila pored nekoga za koga smatram da mi je promenio život i uneo u njega svetlost. Promeniću ja to mišljenje, promeniću osećanja, pobediću bol... Ali sada... Tako želim da sam u Novom Sadu, odajući počast, ne tom čoveku, nego svim događajima, iskustvima, tvom deljenju sladoleda u Evropi njemu, celom gradu i njegovoj duši... Jer.. Poeziju može pisati i najgori čovek. Prozu takođe (evo ja). Muziku takođe. Neko će uspeti da je prenese, da je donese do publike. Ali ono što nosi. Tu je suština. Nebitan je umetnik. Bitna je umetnost! A ova... Ova nosi obrise jednog grada, tvog grada i njegove prošlosti i istorije koja se ponavlja. Dozvoli joj da se ponovi i na tebi! Bori se za ljubav, onu koju osećaš, onu koju želiš da bude pored tebe i da doživi sve te pesme i uspomene u tvom gradu i pusti mene da gajim svoju neizmernu ljubav prema sebi (uz gorčinu i posesivnost za ono nemoguće), jer prema svojoj srodnoj duši, nekoj svojoj osobi, onom posebnom čoveku u univerzumu više ne želim. Ti si kriv!

Чаролија за рођендан

Генерална — Аутор girly @ 20:46
И сада када би дошао, а тако желим да дођеш, затекао би ме уплакану. Све је тако савршено, чисто, ново, успех се диже по соби попут прашине, мирише на лотос, завесе се вијоре и подсећају да ће ускоро неко (ја) у овом стану дувати свећице за свој 25. рођендан... али... ја плачем и борим се са нечим што ме гуши и буди сваке ноћи у 4 сатa да ме подсети да реалност није онаква каквом је сањам, да једна рука око мог струка недостаје и дах који не осећам на врату и топлина кревета нису оно што потиче од моје жеље и превелике љубави, већ од материјалних ствари које ме смарају. И колико год саботирала да све буде уредно, колико год моја подсвест не желела да будем овде, сада, да се ту стационирам и изградим далеко сањани космос у мојој прошлости, некако успева све да дође на своје место, али то није моје место. Ја више ни не осећам своје тело као своје, а и њега доводим у стање савршенства јогом и исхраном и негом. Али као да нисам ту. У сновима и даље памук и твој мирис. У кухињи и даље исти начин кувања.У души иста црна боја каквом планирам да обојим косу, а и доста ствари које поседујем. Уметник жели да стави тетоважу пуну боја на моје тело, жели да моје тело буде платно, и ја сам довољно луда и довољно храбра и довољно уживам у тренутку и схватам да имам само то сада и да ако икад пожелим ту тетоважу, опет то бити само илузија... Али... Чудно се осећам. Као да не осећам... Гледам на сат. Покушавам да не мислим на тебе, али увек, увек негде тамо у глави очекујем звоно на телефону или на вратима и тебе који си дошао, са кесом из Лидла (у њој може бити само килограм лимуна и банана, али има значења тај Лидл) и са кајањем што си ово урадио мени, којој си обећао да ћемо се средити, јер смо заиста обоје само сенке у свему што је икад гигант у нама изградио и пожелео. Ја желим да изађем из сенке, и успевам, рекох већ да је све тако савршено, али не желим ту да будем сама. Колико год било глупо, незахвално, пуно непоштовања и одвратног осећаја празнине, желим тебе! И колико год била намргођена, љута, изненађена, уплакана, груба, збуњена... Била бих најсрећнија на свету када би дошао. Можда твоје извини не би значило ништа. Знам да моје извини никада неће излечити трауме које сам ти донела, па га ни не упућујем. Али ја твоје извини много желим и иако је то немогуће... Требају ми твоје лепе емоције, загрљаји, топлина и та рука и пољубац у сред ноћи и једно "бебе" као сећање на почетак (а богами и крај). Све кривице сам стопила у себе, али и даље нисам прихватила. Желим да не будеш гњида каква си био, а ја се заиста трудим из највеће дубине свог стомака да променим себе и да ја не будем никада више таква гњида, јер јако ме боли што сам све уништила (иако можда није ни постојало, па сам зато и била таква... збуњеност?).Али на теби је да учиниш први корак. Први пут, први корак, након много дуго времена. На крај мог рођендана то време истиче. То је рок. Аа ја знам да нећеш бити достојан, јер верујем универзуму, али не верујем теби. Дајем ти последњу шансу да вратиш поверење. Имао си их милион. Ова је заиста последња и са роком трајања. Јер, рођендан можда није толико битан, али ако сам твој претворила у чаролију, желим да и своме то учиним. Са или без тебе... Сам бираш. Најлепше би било да чаролију вратиш и учиниш чудо и да сада зачујем звоно и најлепшу љубавну ствар коју сањам цео свој живот. И даље верујем у тај моменат. Па хајде. Буди принц :)

Slika pred ponoć

Генерална — Аутор girly @ 22:21
Toliko mi toga leži na duši i guši me i pritiska grudi, a zapravo je u glavi, onakvoj kao na slici... I kad bih samo mogla da to izdahnem i da ostane samo kao slika... Bilo bi mnogo više od hiljadu reči. Ali prosto. Ne znam odakle da počnem da mislim i pišem. Ali eto... Neću niotkuda. Hoću samo da ti kažem: "srećan ti dan zaljubljenih" i to govorim prvi put u životu. I to tebi kažem poslednji put u životu. Volela bih da si ti to uradio i da ja mogu da te pozovem. Ali ne mogu. Moram da igram ovu neku igru koju ne razumem. Razumem samo da sam pri kraju i da ću uskoro odustati. Plašim se kašnjenja. Bol mi je već navika. Tako da... Ne znam. Ako si taj, nemoj da zakasniš. Već je minut do ponoći.

Фебруар

Генерална — Аутор girly @ 23:06
Фебруар је и мој омиљени месец је почео. Очекујем и желим и манифестујем да буде најјачи и прелеп и испуњен срећом и љубављу и пажњом, јер ми је јануар био никада гори месец за својих 25 година. Заправо их пуним у фебруару и то је један од разлога зашто га обожавам. У свом планеру сам заборавила да ставим рођендан, па се надам да ми је то знак да ће се десити нешто неочекивано и неланирано. Можда по први пут у животу добијем поклон. Под поклон рачунам једино нешто што је лично за мене, а не ординари поклони који немају душу. И ето. Универзум је јако луд и то ми је јуче доказао (десили су се неки позиви које сам прижељкивали, а одлагали су се).
Па, рођени мој, најдивнији мој звездани и малинкасто миришљави универзуме (мултиверзуме), твоја омиљена особа из прошлости те зове у помоћ, а и ја сам, Малина. Она која је данас открила дивно место у овом новом граду, шетала поред реке и окупана сунцем уживала што може дисати и што зна да ће се трауме излечити а да је љубав само корист и лепа емоција која доноси само срећу ономе ко је осећа... иако недостајање уме да заболи. Но... Барем не недостајем ја. Иако сам мало изневерена и усамљена јер нисам више онај центар и миљеница овог универзума, али не знам. Можда ће се све вратити како треба. Ја ионако верујем у кругове и знам да оно семе живота, онај кристални облик кругова који се понављају у виду шестице... знам да то семе враћа све на почетак, до почетка који је празан, али празан да доноси мир. Јер мир је божија ствар, а све божије је тако нешто што никада нећу моћи да опишем... Јер знам. У милијардама других, знам да мој бели папир А4 формата, са великим белим унутра, са мислима о црним рупама, кристалима, радиоактивности, љубави, доброти, миру, исправности, целинама, круговима и зеленој боји... вреди исто толико милијарди пута више. Зато што сам ја једна, сама и једна, једина оваква каква сам. Савршена. Флуидна и глинена, а опет тако прозирно угљенично непоновљива, у свим правцима ипак само једна ћелија, (онај број) пута поновљена у бескрај и бесконачност. Посебна јер сам то ја. Она.Та.Таква. Оваква. Тамо. Овде. Нигде. Свуда.Своја. Ничија. Свачија. Његова. Твоја. А онда ипак само ја. Его сум.
Заљуби се у мене на 14. фебруар и врати сећања на незаборав, јер ретко ко боји мандале на кеју, док траје журка ;) Имај ме за рођендан. Буди ту кад ће се десити само чуда. Јер овај фебруар је такав. Из мрака ме баца у ватромет, а затим у обојеност/испуњеност и те боје се враћају у сунчев (месечев) зрак који ће озарити лице једног невиног детета у Јапану. Јер ће процветати трешња, а ја ћу родити близанце, баш како је рекла она жена на улици што каже да сам много лепа и заљубљена. Нека причекају. Имамо до Јапана много улица, река, градова, физике и уметности да упознамо. Ако ипак не желе да чекају, онда ће бити окупани у мирисима трешње, а у зрацима сунца (мирис малине је само за универзум и малине и Малине) Јер овај свет нуди све! Само је потребно узети све. Имати душу која је довољно чиста да то све узме и не угледа мрак... Већ да круговима љубави дође до савршенства живота. Какав год да је! Фебруар ће показати. :)

Сети се

Генерална — Аутор girly @ 21:43
"Сети се Барбара... ооо Барбара" Волим то често да изговорим, чак и када нема везе са суштином разговора. Често и промашим суштину разговора, па све буде ок. Тако сам некако савршено, предивно никаква и несавршена. И тако, моја барбарице, сети се...
Желела сам да ме загрли са леђа, док смо на рејву и да се стопимо и будемо једно и заједно. И јебени универзум се постарао да то ио добијем. Ох... Итекако ме је зграбио отпозади и присвојио за себе. Тада сам желела да будем присвојена и његова, наравно. Само се никад нисам питала да ли је он мој, а кад бих се питала... можда нисам била спремна на одговоре, а можда и само нисам знала истину или сам само изгубила осећај и поверење. И даље једно велико не знам и тако ће и остати. Умеју ти загрљаји да заболе, али много више боли одсуство истих. Уме тај загрљај да доведе до боли, али је доводио и до опроштаја. Да, болело је. Али да, и даље вишеболи одсуство и опет бих, али не смем, о како не смем, барбара, да зажелим жељу о томе, о сусрету, о њему. Волела бих да се ништа није десило или да знам. Аа једино што знам је да нисам присутна у моменту и у овом телу. Нисам ту. Са осмехом на лицу, са прелепом косом,одећом,шминком, успешна, на увид задовољна, али... ох, како једно велико али квари сву ту идилу да будем мало више присутна и да се мало више осећам живом, а мало мање депресивном и изгубљеном. Знам. Биће ок. Опет, знам да није. И пустила сам и решила сам и не јављам се и не дам на себе, али дала сам...Дала сам све на себе. Сав терет и бол. Све. И забога, опет волим. Како?!
Зашто опет волим загрљаје с леђа, позиве у четири ујутру, дубоко дисање, његове руке које стискају моје груди и струк и његово нешто у мени, за заувек у кармичкој дужности, у тој љубави какву је обећао о каквој је само лагао и због које болујем, грчим се, плашим се, не спавам, не купам се и не могу да се освестим? И зашто су све те ствари које волим моји немири, моји највећи страхови и као да желим да њима да се суочим, да их осетим, да будем мали миш, киша да пада и да ја осетим руке по врату и никад не пожелим пријатељство, јер је престала та одлука још од оног дана на клупи када сам мазила тетоважу и када смо заједно грцали у сузама, знајући (ипак само ја) да смо пронашли сродну душу. Шта је јебено сродна душа? Шта је бре душа? А сломљена? Па то је. Мора да је од стакла, кад може да се сломи. Или ипак од леда, јер може и да се истопи. Или ипак само не постоји, јер је лакше да тако мислиш.
Ох, како бих, барбара, волела да сам глупа. Поред тога, често и да немам чула и осећаје, јер.. Лакше буде. Лакше буде да се преживи у свету који не прихвата твоју срж и суштину, посебност и сачувани грал за вечност у бесконачноме. За круг љубави. Смеш да волиш себе, смеш да будеш све што пожелиш (чак иако си жена ахаа!читам у новинама ових дана), али не можеш да будеш прихваћен. Јер људи те желе заробљеног, да им не убијаш "савршено" друштво у којем живе, вештачку творевину створену да уништи исту ту душу. И неће је сломити. И неће је истопити. Јер не може! Јeр сам одлучила. Била сам и једно и друго. Нећу никада више бити ни једно ни друго. Ни насилник ни жртва!!!! Само своја. Луда физичарка са својим папирима, у борби за своју венеру, за свој живот, свој грал... Заболе ме за друштво и екстровертне. Ја сам интро и заиста сам супер овако сама! Само кад бих имала њега да ме ухвати отпозади и шапне да ме воли и да жели да причамо о Марсу. Зашто? Зато што је то први корак. Аа до тада имам да научим много електронике, физике, радиотерапије, програмирања, администрације, живота у свом неком стану... Морам сама! Јебига. Било би лепше и лакше са њим, са тобом. Али.. Не волиш ме.Све је само продукт тога. Ти се лечи! Ја сам сада ипак само одсутна. Привремено! Јер све што сам покушавала је да изазовем емпатију или зрно емпатије према себи! Нисам успела ни крајњим и нјагорим мерама. То су и моје трауме! Као твоје ће проћи. Настави да будеш генијалан и бриљантан и посебан као и пре овога! Заиста то мислим и заиста ћу заувек имати посебно место за некога таквог! Дошло је до судара светова који су саздани од те генијалности. Један свет је преузео све импулсе и енергију и тај свет сам ја. Други само наставља свој пут нетакнут и тај свет си ти. Боли... Срећно! Надам се да ћеш наћи подршку! Волим те, и даље. И не дам више своје емоције. Задржавам их за себе

Riba koja ne zna da pliva i rak koji joj izjeda srce

Генерална — Аутор girly @ 00:27
text-align: left;">t;">
Capela, Orion, Mesec, Mars... Četiri jedinstvene stvari poređane na nebu u ovom trenutku. Svaka vezuje za uspomene i svaka vezuje za priču koju bih sada delila sa nekim. Nisam sama! Imam mnogo ljudi, imam prijatelje i porodicu i ceo svet na raspolaganju, svačije srce i svačije vreme. Sem jedno. Sem jedno koje mi je jedino i potrebno. I vreme i srce. Ni vreme ni srce. Odbačenost i usamljenost. Izgubljenost u vremenu, ali i u prostoru. Prostoru koji sam želela da napustim, promenim, ugasim. Shape of water. Mogla sam biti. Moram biti. Jednom. Kada moja duša možda ne bude bila spremna da dođe u svoje stanje ni u ovom životu. Možda. Možda u ovom opet budem poželela da se udavim, ugušim, budem srećna i zadovoljna. Nisam. Bilo je hladno. Želela sam da se borim. Želela sam ljubav i empatiju i da sve ovo mračno predam onome ko je oduzeo svetlost. Oduzeo osobi kojoj ju je dao kao nadu u katarzu, ali katarzu u vidu sreće i poletenja na taj čuveni Mars, uz uspomenu na ove zvezde i taj jedan satelit... Mars. Ali i ovo nebo je divno, ako imaš s kim da ga deliš. Ako imaš oči koje će ga gledati dok ti gledaš u njih. Ubijeni u svemir, naviknuti na svetlost, osuđeni na mrak. Sam si birao. Ja sam samo došla, verovala, volela i predala se. Sve je tu negde, u ovim očima, u ovoj žuto-zelenoj boji, u ovom medu i belini koja je najjača stvar na ovome svetu. U ovoj osobi koja je rođena da osvoji svet! Drži je za ruke i osvajajte ga zajedno. Nemoj da je vučeš u mrak zato što se plašiš i zato što si slab... Nemoj da rušiš i ubijaš najlepšu ljubavnu priču u kratkoj istoriji vremena! Ali... Mislim da već jesi. Zato što me ne voliš

Tok

Генерална — Аутор girly @ 21:49
Priča mi se s tobom, do jutra, do smrzavanja, do svitanja, do pogleda, dodira, do meda sa usana, do predivnog izlaska sunca na mostu iznad Dunava koji teče i nosi svoju boju negde daleko gde se ne bismo prepoznali... Ali naše duše bi možda i tada želele da se spoje, jer možda su zajedno lutale u zvezdanoj prašini i nosile gen neke nove civilizacije... Ove naše. Ove naše koju smo mesecima pokušavali da ukapiramo. Aa onda se desilo da kapiramo sebe i svoju iluziju, ali ne i svet koji isto kao Dunav teče, ali u besmisao i do kraja kružnice koja će svojim krajem stvoriti novi početak. Ali sve što je u tom kraju bilo duša, bilo živo i neumorno želelo da priča i deli misao, reč, emociju (kao ja sada), više takvo biti neće. Energija koja struji u nama, materijalnom svetu, prestaće da bude taj oblik. Postaće neki drugi, možda ne više srodan, možda na potpuno drugom delu kruga i možda nikad više dostići pređašnji oblik. Znam da neće nestati. Ali znam i da imam taj ego i da on govori iz dubine moje glave, do središta mojih organa, do one tačke gde se hemija pretvara u leptira, ali i u gorčinu. Tu je. Tu je ono što ego govori: "nikad više" Aa tako želim da ne moram ni da kaže više. Nego da samo bude tako, bude to i nastavi da postoji i teče. Jer eto, kada voliš, sve je ispravno. Kada voliš, onda nema kraja kružnice, nema mraka, nema promene. Ima samo tok života, emocija, misli, reči, postojanja, disanja. Ima samo tok. Kakav god bio. Dunav neka mu nametne svoju boju i oblik. Ja samo želim da teče. Ja samo želim da nastavi da teče. Panta rei! Ti si samo trebao da voliš. Aa nisi. Ja jesam. I to nije trebalo. Ali... Samo neka teče. Samo neka pričamo. O mravima.

Bliska osoba

Генерална — Аутор girly @ 02:53
Mislim da smo odavno, kolektivno, otišli dođavola i često se zapitam zašto ja uopšte trošim svoje reči, pogotovo na pisanje... Ko čita? Ko sluša? Ko vidi? Ko oseća? Niko. Kad čujem za reč samoubistvo, kad pomislim da ja to želim u trenucima bezizlaznosti, setim se i da uvek postoji neko kome sam makar nagovestila da sam loše i da ne vidim poentu i da želim da pobegnem od ovog sveta.I znate šta? Niko nikada nije čuo i saslušao. Tek kada sam to i pokušala da uradim (priznajem), neko - on- je vrisnuo i vratio me iz mrtvih. Ali ja i jesam mrtva, jer samo mrtav čovek iznutra može da ubije i svoje telo. Moja duša je svetla, moje emocije su čiste, ali moje misli... To imamo veliki haos i ja ne znam za izlaz. Ne želim psihologa. Ne da se stidim, ne da mi je nepotreban, nego samo ne želim. Želim da imam osobu koja nije profesionalno lice i koja će me slušati. Zašto? Zato što i dalje gajim nade da ovaj svet nije načisto propao i da postoji neko, pod milim bogom, ko će želeti samo da sasluša sa čim se moja glava bori. I može i da se smeje, ali ne može da kaže da ja nemam probleme. Jer ih imam. Moji su. Najmanji na svetu, ali u mojoj glavi stvaraju haos. Oseti me. Neka me neko oseti! Pa zaboga... Slušajte ljude! Saslušajte ih, imajte vremena za njih! Pogotovo ljude koji su vam bliski. I da, roditelji i porodica bi me uvek saslušali, ali... Njih ne želim da opterećujem. Oni su jedina svetlost koju vidim kada zapravo i ne vidim izlaz. Jedina emocija koja ne prestaje i jedino nešto što ovaj svet čini kao vrednu stanicu. Aa nije... Znam da je samo privid,ali tome sam se priključila. Čak i ja :) I da... Nemam blisku osobu i jako je tužno.

Šetnja

Генерална — Аутор girly @ 00:29
Možda nije sve okej, ali biram da bude na način da kroz sve to samo prođem. Biram da se opustim u svetu u kome možda ne razumem sve. Biram svoje lepe emocije i nije mi žao čak iako ih neko odbije ili ako sam suvišna, pa me ne želi više. Ja sam i dalje ta ista, ono platno u pozadini na kome slikamo svoj život. Ja sam to platno. Sve ostalo je prikaz dinamičke slike koju ja biram i koju ja privlačim. Pozitivna uverenja stvaraju pozitivne ishode i time se vodim ovih dana. Jer znate, iako sam zbunjena tuđim reakcijama, iako se brzo opustim, ipak postoje oni momenti impulsa kada sam loša, na prvom mestu po sebe, a onda po druge. Ali... Sve je okej. Srećna sam jer sam doživela nešto lepo. Ne želim da razmišljam. Želim da se prepustim sadašnjosti. I iako je subota bliska budućnost, ne želim ni o tome da razmišljam, već da samo doživim sve što je njemu na umu, a bogami i na duši. Ne razumem ga. Možda je to oproštaj, možda tračak nade. No, ne želim da ga razumem. Želim da doživim to. Ja njega mnogo volim. I dalje volim i to se čak i povećava. Znate ono kad vam je sve slatko. Ee tako nekako. Ne osećam uzbuđenje, nego onaj vid ispunjenosti i mira, samo jer mislim o njemu. Ali ima jedan problem... On i njegova osećanja i njegove misli. To već ne razumem, to već ne znam i samo zato se zateknem kako ipak razmišljam o budućnosti.
Tuširala sam se i sedela pod tušem. Nije bio ni hladan tuš, samo tuš. Mislila sam o njemu i želela da je tu. I plašila sam se da li sam ga izgubila u borbi da ga ne izgubim. Bila sam jako glupa i nemarna, ali moja prijateljica anksioznost mi je "pomogla" u tome. Ali ista ta prijateljica mi je zaista prijatelj, jer me je dovela do dna, do onog vremena kada sam rekla da se ceo život srušio, do onog mesta gde sam počela da ga gradim. Ali moram da ga sagradim. I znam da moram sama, oduvek sam to znala. Ali ja nisam želela da budem sama, ako sam pronašla nešto što je "moje", nekoga ko je polovina moje duše i nekoga koga znam kroz sve živote koje sam dosad proživela. Čoveče, pa ti si taj. Ali plašim se da sam izgubila. Aa ako sam izgubila, onda sam sve promašila i nisam pronašla ništa i to me je malo zabrinulo. I opet sam se setila svih onih zajedničkih tuširanja i svakog dodirivanje kože o kožu, svakog uzdaha i izdaha, svakog ekstremuma senzualnosti i svake definicije mira. Zamislila sam ga. Bilo je kao nekad,ali još i jače, ako razumete. Imala sam to. Imala sam taj trenutak. Nisam umela da se prepustim i nisam umela da zračim samo pozitivna uverenja i sad se baš plašim. Jer ako negativnost i napad panike i posesivnost i bilo šta mogu oterati osobu koja je stvorena za vas, koja vas voli i koja je govorila sve lepote ovoga sveta, onda je tu neko nekoga gadno izmanipulisao, a sve se plašim da ja nisam manipulisala. Prestala sam to da radim. Kada sam upoznala lepe emocije i sebe, prestala sam da manipulišem. I onda: da li sam u tim lepim emocijama dozvolila da sa mnom manipulišu? I ne bi to bilo nimalo loše, samo bih volela da znam.
Jedino što sada znam jeste da ja osećam preveliku ljubav, zahvalnost, lojalnost, poštovanje, strast, nedostajanje,ispunjenost ka jednoj osobi. I znam da umem da sačekam. I znam da sam srećna kada zamislim kako mi za mesec dana prilazi s leđa, dok se čuje tehno, obuhvata oko struka, diše za vrat i ljubi u kosu, govoreći da me voli i da ga topim i da sam jedina zauvek. Zar je to samo u mojoj glavi zamisliva istina?
Slagala sam kad sam rekla da ne preispitujem. Pa i nisam do juče. Do juče kada je poslao da želi šetnju bez pričanja. Samo šetnja. I to je deo koji mi je pokrenuo vatromet od misli. No. Kao što rekoh. Neka anksioznost i overthinking ne budu sinonimi za nešto loše. Mene su one nekada dovele i do najdivnijih zaključaka i ključeva života koji su me odveli do vasionskog zena. Ne mora meditacija biti samo odsustvo misli. Može to biti i jedna šetnja kroz sve one misli. I želim da sve bude tako. Šetnja. Mirna šetnja. Mirna šetnja u kojoj se sve može osetiti. Sve je isključeno. Šetaš kroz misli. Šetaš kroz emocije. Šetaš kroz vasionu. Šetaš kroz sebe. Šetaš sa sobom. Šetam sa tobom. Pa hajde u tu šetnju. Jedva čekam subotu. Šta god da se desi. Volim te. Šta god da se desi. Prijatelj sam ti. Šta god da se desi. Želim te pored sebe. Ne mora se ništa ni desiti. Samo neka te još malo kraj mene, ako je poslednji put. Neka te do jutra, isto kao i na prvom susretu. Možda su se uloge zamenile. Energija, dark matter, vreme, serija Dark, crne rupe, informacija, ti i ja. I jedna šetnja.

Forever

Генерална — Аутор girly @ 00:03
Pročitala sam nešto što me navelo da napišem ovaj članak, a naravno da me je pokrenula povezanost sa njim na tu temu.
Mladić je "pitao" univerzum koliko dugo smo mi ovde i on mu je odgovorio "forever", a kada je pitao još koliko je dugo onda on ovde, on je odgovorio: "forever more". I kada je upitao a koji deo mene je tu forever, odgovor je bio onaj deo self - JA. I da... Mi smo ovde i uopšte bilo gde baš forever i zauvek i reći ćemo beskonačno. Mi smo nastali iz tamo neke zvezdane prašine i kroz neke genetske blah blah stvari smo dobili baš ovo što smo danas, ali kada nas ne bude bilo u ovom obliku (nesumnjivo ćemo svi umreti) mi ne nestajemo. Mi samo dalje postojimo u drugom obliku. Koji god oblik da želite i u šta god da verujete, prihvatljivo je, ali je jedina istina ta da ne nestajemo. Samo promenimo oblik, samo promenimo svest i samosmo još jedno zauvek, još forever more tu i to je zaista prelepo i pokretački da verujemo u lepotu života. On me je naučio. Ti si me naučio, jer se nadam da ovo čitaš. Ti si me naučio da je život nešto što nisam mogla ni da zamislim. Ja sam svoj baš sjebala, ali ima nade da ga popravim i da promenim stvari. Samo ne mogu bez da nisi pored mene. Ne mogu ako me ne budeš držao za ruku. Nema smisla. Nema poente. Ali eto... Srećna sam jer će sve ovo jednom biti samo malena informacija koja u vidu nečega pluta među zvezdama i ponovo se vraća svom univerzumu. Verovaću univerzumu, ali ako je jednom dao šansu, onda je na nama da je iskoristimo. Mislim ipak da je neće dati po drugi put. Zagrli me. Poljubi me. Zadrži me za sebe. Privij me na grudi. I ćuti. Samo nemoj odlaziti zato što sam osoba koja ima napade panike i anksiozna je. Znaš... Isti smo. I meni nije teško da te grlim ili radim šta god da želiš u tom trenutku. Aa ja ti nikad nisam rekla da je sve što mi treba tada upravo zagrljaj. I sad ti kažem. Prvi i poslednji put. ZAGRLI ME. Za forever. I forever more.

Alisa

Генерална — Аутор girly @ 00:06
Došla sam da ti kažem da te volim. Listajući uspomene, setila sam se svih lepih stvari koje su se desile. Te stvari su ispunile moj život i moja energija je uz njih bila na maksimumu. Pre skoro 5 meseci se desio jedan prasak, naš prasak i nastala je naša veza, naša ljubav, naš svet, naš univerzum. Upoznao si me sasvim slučajno i ako nije imalo veze sa LOA-om, onda mi baš nemamo pojma o univerzumu, a često i svašta pričamo o njemu. Setila sam se tvrđave, mosta, poljupca, kafe, trga Mladenaca, čekanja jutra, prvog padanja u nesvest, želje, frendzonovanja, Marsa, tvog rođendana, haljinice, upoznavanja sa tvojima, navirivanje tvog komšiluka, upoznavanja sa svima, ludnice, prvog seksa, rođendana, upoznavanje sa mojima, prvog vođenja ljubavi, prvih čarki i svađa, zajedničkog kuvanja, moje prve depresije, tvoje prve depresije, moje prve manije, svađa, tvojih kuliranja, gledanja u oči, naših rejvova, prve droge, iskradanja iz tvoje kuće pre nekoliko dana, gledanja serija, lenčovanja, sedenja pored tebe dok igraš igricu ili bilo šta radiš, zajedničkog učenja, zajedničkog pisanja i crtanja, ulaganja jedno u drugoga, tvojih saveta, tvog pisanja mog dnevnika, mog pisanja tvog dnevnika, klupica, milion šetnji, tvog držanja za ruku, tvojih poljubaca u čelo, mojih poljubaca u rame, putovanja gradskim busem milion puta, življenja kod tebe, pa neživljenja kod tebe, Rume, zvocanja, našeg seta tanjira, naše bašte na Fruškaću, plakanja, mažeja tvoje tetovaže, tvog odlaska,tvog iznenađenja pri povratku, mojih jada, moje jurnjave za tobom, tvojih brkova, "es tut mi leid", "došao sam da raskinem sa tobom, a vidi nas sad (mazimo se na ulici)", "zašto ja nemam nešto ovako (mazimo se na rejvu, dok nas lik gleda)", nameštanja tvoje sobe, lomnjave, trauma, mog fizičkog nasrtanja, Dunava, kerova, vožnje bicikla (jednog), plazma kocke, novog dezerta, celer salate, grčkog hleba, kokica, mnogo kokica, telefona, potražnje telefona, "ti si moja srodna duša, nemoj da preispituješ to", "uvek ću ti biti prijatelj", članka na redditu na koji sam ja danas reagovala ljutito, maminih saveta, svačijih saveta, moje neposlušnosti svih saveta, mog smaranja, tvojih prvih pijanih poruka oko tog smaranja, pretnje da ćeš postati peder, izveštaja o propadanju, kletvi i kuliranja, prve izjave ljubavi, sazvežđa, mlečnog puta, skijanja, snega, moje dece, naše dece, pozorišta, festivala, kafe, terase, naših razgovora, tebe kao svog psihologa, naših intelektualnih i manje intelektualnih razgovora, moje ljubomore, tvoje ljubomore, moje posesivnosti, tvog negledanja venčanica, telefon/toplovoda, kiše, nas na svakom mestu u Novom Sadu, nas na svakom mestu u budućnosti... /n "Samo sa tobom mogu da pričam o bilo čemu i samo pred tobom ne glumim" Samo sa tobom mogu da pričam o bilo čemu i samo pred tobom ne glumim. Volim te do poslednjeg atoma, volim te do najudaljenijeg prostora i vremena. Volim te u ovom trenutku! Ali te nikad više neću moliti ni za šta. Neću se nikad više javiti. Kockam se i ulažem sve svoje, apsolutno sve. Ali sebe stavljam na prvo mesto. Dobiću sebe, a ako dobijem i tebe, to će biti jack pot. Ah da. Sećam se i kuglica! :) Sve je prelepo. Samo nemoj da zakasniš, jer Alisa u Zemlji čuda ima i jednog zeca sa satom.

Powered by blog.rs