Кругови љубави

Маска

Генерална — Аутор girly @ 01:14
Пронашла сам негде овај текст, не знам аутора, али ме је гануло. Прочитајте!
"Молим те, послушај оно што не кажем...


Немој да те заварава израз мога лица. Јер, ја носим маску, хиљаде маски, маске које се бојим скинути, а ниједна од њих нисам ја. У претварању сам прави мајстор, али не дај се заварати. За име Божје, не дај се заварати. Претварам се да сам сигуран да је све мед и млеко у мени и око мене да ми је име самоувереност а смиреност моја игра да је све мирно и да све контролишем и да не требам никога. Али не веруј ми. Можда се чини да сам смирен, али моја смиреност је маска увек променљива и која сакрива. Ипос ње нема спокоја. Испод ње је збрка, страх и самоћа. Али, ја то сакривам. Не желим да ико зна.

Хвала ме паника на помисао о мојој слабости и да ће ме открити. Зато френетично креирам маску да би иза ње сакрио ношалантно, софистицирано прочеље, да ми помогне да се претварам, да ме заштити од погледа који зна. Али баш такав поглед је моје спасење. Моја једина нада и ја то знам. Дакако, ако иза њега следи прихватање. Ако следи љубав. То је једина ствар која ме може ослободити од мене самога, од затвора што сам га сам саградио, од препрека што их сам болно подижем.

То је једино што ће ме уверити у оно у шта не могу уверити сам себе, да уистину нешто вредим. Али ја то не кажем. Не усуђујем се. Бојим се. Бојим се да иза твога погледа неће уследити прихватање, да неће уследити љубав. Бојим се да ћеш ме мање ценити, да ћеш се смејати, а твој би ме смех убио.

Бојим се да дубоко негде нисам ништа, да не вредим, и да ћеш ти то видети и одбити ме. Зато играм, своју игру, своју очајну игру претварања са сигурним прочељем извана и уплашеним дететом унутра. Тако почиње светлућајућа али празна парада маски, а мој живот постаје бојиште.

Када причам са тобом нормалним тоновима површног разговора. Кажем ти све, а заправно ништа, и ништа о ономе што је све, и што плаче у мени. Зато кад сам у колотечини, нека те не завара то што говорим. Молим те пажљиво слушај и покушај чути оно што не кажем. Што бих волео да могу рећи, али због опстанка морам рећи, али што рећи не могу.

Не волим ништа крити. Не волим играти гуламачке, лажне игре, желим престати са играма. Желим бити искрен и спонтан те бити ја, али ми ти мораш помоћи. Мораш пружити руку чак и када се чини да је то последње што желим.

Само ти можеш из мојих очију уклонити празан поглед живог мртваца. Само ме ти можеш призвати у живот. Сваки пут када си љубазан, нежан и када ме охрабриш, сваки пут када покушаш разменити јер уистину бринеш, моје срце добије крила, врло мала крила, врло слаба крила, али ипак крила.

Са својом моћи да ме оживиш, можеш удахнути живот у мене. Желим да то знаш.

Желим да знаш колико си ми важан, како можеш бити створитељ - до Бога праведан створитељ - моје особе, ако тако изабереш.

Само ти можеш срушити зидове иза којих дрхтим, само ти можеш уклонити моју маску, само ти ме можеш ослободити мога сеновитог света панике, и несигурности, из мога усамљеног живота, ако тако одлучиш.

Молим те одлучи. Не мимоилази ме. Неће ти бити лако.

Дуготрајно уверење о безвредности гради снажне зидове. Што ми ближе приђеш то наглије могу узвратити. То је неразумно, али унаврат томе што човеку кажу књиге, ја сам често неразуман. Борим се баш против оне ствари за којом чезнем. Али рекоше ми да је љубав јача од снажних зидова, и ту лежи моја нада. Молим те покушај победити зидове чврстом руком јер дете је врло осетљиво.

Ко сам ја можда се питаш? Ја сам онај кога знаш врло добро. Јер ја сам сваки човек на кога наиђеш и ја сам свака жена на коју наиђеш."

Судбина...?

Генерална — Аутор girly @ 21:08
Верујете ли ви у судбину?
Много пута се запитам постоји ли закон који све одређује. Постоји ли тајна сакривена у нашим срцима, која одређује све? Постоји ли оно нешто што нас држи позади и оно што нас тера напред? Постоји ли предодређење, карма? Постоји ли наш живот написан на замишљеном парчету хартије које читамо, идемо ли путем званим живот? Запитам се и тражим одговор. 
Много пута слушам људе и њихове приче и чујем оно : "Ех... Судбина." Чујем их како се тако правдају. Чујем их како се тако теше. Чујем их како тако слепо верују у судбину. Не треба веровати слепо, него очију отворених, зеница испуњених. Треба испитати све у шта верујемо, мада је понекад то и немогуће. Ипак, треба бар осетити присуство тога у шта верујемо. Осетите ли некад присуство Бога? Мени се десило и то пуна пута да осетим да постоји виша сила која ме испуњава и која ме води кроз таму, али и кроз светлост. Не знам да ли се може назвати сила, али може се назвати љубав. Може се назвати вера. Не знам да ли је то Бог, али верујем да јесте. То је једна вера коју не могу проверити, али сам толико пута осетила њено присуство. Та ме вера много пута води кроз живот и то правим путем. 
А судбина? Ја у њу не верујем потпуно. Ухватим себе па се тешим да је све то била судбина, али нисам никад осетила да нас она увек води истим путем. Колико сам само пута скренула, а да то нисам смела, хтела... Колико сам пута погрешила, али сам наставила истим путем, никад се нисам враћала. И увек су се дешавале ствари које сам желела и оне ствари за које сам хтела да се десе. Међутим, дођу тренуци у животу када нам се десе ствари које не желимо. Ја се поведем оним да то Бог шаље невоље да би постали бољи, да би научили. Колико научимо, толико је и наш живот срећнији, а самим тим и испуњенији. А да, понекад верујем у карму. Лажем, не понекад, верујем у карму. Не знам да ли је то по православној вери коректно, али шта ћу?! Толико ми се пута десило да кад урадим добро дело будем срећна и при том и мени неко учини добро. А толико сам пута окретала главу од недаћа, па је и неко други окренуо од мене. Можда је то био само немир који сам осетила јер сам окренула главу, али... Ипак, осетила сам присуство и карме, па верујем. 
Оно што неки зову судбином, ја зовем избором. Постоје ствари које су само реакција на одређене акције. Њутн је одавно дефинисао тај закон, али тај се закон врло лако може применити и у животу. Ја то зовем судбином. Ја под судбином подразумевам ствари које нам се дешавају због наших избора. Ми имамо уцртане путеве којима можемо ићи, наравно да нам није све дозвољено, али сами бирамо како ће изгледати мрежа наших путева, мрежа нашег живота. Сами бирамо пут, али нам неко шапуће и саветује нас. Наш је избор шта ћемо изабрати, а самим тим створити судбину. 
Верујете ли ви у судбину?
Ја сма одувек навикла да верујем и да радим онако како се мени свиђа. Наравно да живим по неким одређеним законима, туђим законима, али постоје и ствари које за мене не познају никакав закон. Ако се мени свиђа другачије, а тако није нормално, зашто не би другачије и поступала. На пример, ако ми једна реч лепше звучи на "мом језику", зашто је не би тако употребљавала, наравно у свом приватном животу?! Ето, не волим правила. Зашто су неки људи морали да их саставе. Зашто не би могло другачије? Може и другачије, само да сви имамо свој свет и сопствене погледе на реалан. Треба живети онако како је нама најлепше, јер на крају остају само наша дела, речи и на крају не можемо рећи: "Тако је било нормално" и поново живети. На крају ћемо само имати оно што смо проживели, тада, само једанпут. И не, немојте ићи путем судбине, ма шта она зна. Од мене тај савет, од мене која се не предаје судбини, јер жели да је по њеном. Схватам да се дешавају ствари које нам измичу контроли, али зар не можемо бар да их гледамо из другог угла. Сваки предмет у нашем свету има и другу страну. Тако има и сваки догађај. Судбина нека ради своје, не очекујте од ње да ће вам остварити жеље и да ће она живети. Живите ви и покушајте сами да остварите своје жеље, бар се потрудите. На крају, ако се не оствари, остаје она борба. Иначе, многи то сматрају лудим, ја верујем да се све жеље оствраују, али понекад не на начин на који у дубини желимо, него онако како оне изгледају. Зато, пазите шта желите, пазите и како желите. Мени се све остварују, па зато их и немам. Плашим се да ми буду испуњене. Постоје оне ситне, али када ми неко каже: "Помисли жељу", ја немам коју. Људи, ја немам жеље и то је нешто што ми увек натера сузе. Боли, али немам их. Шта ћу. Ни не сањам ни немам снове, нити имам жеље. Имам само замишљени свет, фантазије и реални свет. То је оно што чувам као гусари своје благо. То је оно што чувам као дете своје тајне. А опет, нешто недостаје. Много недостаје.
И још једном, верујете ли ви у судбину? 

Powered by blog.rs