Авиете Триушелис

Триушелис

Генерална — Аутор girly @ 14:13
Знам да те могу волети увек, јер знам да те волим одувек. 
Волим те, јер могу да те волим кад год то пожелим. Волим те, јер и ти волиш мене неизмерно. Волим те, јер си једини.Волим те, јер знам сваки делић тебе који треба да знам. Волим те, јер те могу укротити, јер те могу удахнути, загрлити, утешити, али и разљутити, разочарати, а опет остајеш ту. Волим те, јер у твом погледу садржан цео свет који сањам. Волим те, јер имаш мане, јер ниси неко кога волим из потребе, него неко кога волим јер морам да га волим, не ммогу да те не волим. Волим те, јер си ти онај кога моја крила бирају, а твоје име је шапутано на мом увету. Волим како спаваш, волим како си будан, а волим и како сањаш док си будан. Волим твоју снагу, волим твоју жестину, волим твоје мушко, али волим и твоју нежност, коју за мене кријеш иза тог тела. Волим твоје снове, волим твој појам о свету, волим твоју будућност, а прихватам твоју прошлост. Волим твоју кожу, волим твоју душу. Волим те, јер ми омиљена порука од тебе није волим те или мазо, него права порука онда кад је пожелим, само једно: "Јеси за кафу?" Волим те, јер нимало не личимо на остале парове. Волим те што прихваташ моје снове и што се трудиш да их заједно остварујемо. Волим те што сам битна само ја (себично), а волим те и јер ме држиш на земљи. Волим те када летимо у космос, волим те када падамо. волим како се свађамо, а највише како се миримо. Волим кад си груб, волим кад си љут, плачем кад си немиран, али се смејем онда када ме твоје оке погледају и твоја рука покрије моју. Волим што смо разумни, волим што причамо, волим што смо сами, волим што не прихватамо туђе савете, волим што си мој, волим да сам твоја. Волим што се стидимо, волим кад смо отворени, волим једну, волим и другу страну. Волим себе, док волим тебе. Волим што није пола, него све је цело. Волим и даљину која нас је раздвајала. Волим те и кад си ту и кад ниси. Волим и кад ме повредиш, волим да живим са тобом. Волим да сањам о теби. Волим те јер сам с тобом без шминке, без одеће, без лепоте, без знања, без доброте, без ичега, свеједно најдивнија жена на свету. Волим те јер си способан и да погледаш другу и да ме изненадиш и да ме разочараш. волим те јер ниси савршен, као што ја нисам. Волим те јер грешиш. Волим те јер трпиш моју главу, волим те јер могу све да ти кажем.  Волим те, јер си такав какав си, без имало лицемерја. Волим те, јер знаш моју душу и волим те, иако сам ја слабија карика. Волим да газим понос због тебе, волим да се понашамо природно, јер се тако понашамо. Не волим да пратим савете из новина, не волим игре, само љубав и ништа више. Волим љубав, волим тебе. Колико те волим је неописиво, али како те волим... Побројала сам ти понешто. Волим те, чак иако никада не будеш видео ово, а волећу те, чак иако не будемо заједн, блиски и везани, јер везане ће нас ланци некад угушити, а слободне ће нас љубав увек враћати, на место сусрета, на Пролеће, на зиму, на Нарцис и шетњу, на нове године и нове сусрете, на изласке и чекања. Волим те где год да си, шта год да радиш, јер само тебе могу да волим овако. Волим те, макар само као мисао, као моју творевину, чак и да не постојиш- само тебе могу волети. Само тебе морам волети. Триушелис. Заувек мој! Триушелис... 
 

Суза неправде

Генерална — Аутор girly @ 21:38

 

Неправде се дешавају сваког дана некоме, негде... Да ли су то заиста неправде или ми сами сматрамо да смо заслужили више, то не знам, јер свако другачије доживљава неправду. Она је можда и само одсуство правде и као одвојена не постоји. Да ли се дешавају са разлогом, да ли се дешавају због туђе грешке, да ли се дешавају као карма, да ли се дешавају случајно, да ли се дешавају јер неко сматра да је то праведно или се свака неправда и све дешава јер Бог сматра да тако треба и да смо заправо заслужили све што доживљавамо или је то припрема за нешто много боље?!
Ја ћу ово што се мени десило назвати неправдом, јер сматрам да без обзира на све остало, то што су ми одузели заслужујем. Баш мало пре пролазила сам поред стана на чијим вратима је стајао знак забрањеног уласка, не знам због чега, а само сам видела да су то урадиле косовске службе. Ти људи су изгубили свој дом, а ја сам изгубила право на смештај у студентском дому, па кад упоредим та два, не пада ми више толико тешко, али сам на почетку целе моје приче осећала много беса, незадовољства и туге, а највише безизлазности. 
Студирам физику на  Природно-математичком факултету  Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовкој Митровици, друга сам година. Још у јуну ове године положила сам све испите и остварила сам просек оцена 9,25. Била сам пресрећна, јер сам остварила велики успех за мене, за породицу, па и за свој одсек на факултету. Нисам најбоља у својој генерацији на целом факултету, али сам једна од најбољих и искрено, сматрам да мој просек није нимало низак, чак је јако висок. Био је расписан конкурс за смештај у студентском дому у Косовској Митровици, а како сам из енклаве и не живим ту, конкурисала сам, не у нади, него са сигурношћу да ће ми исти дом доделити. Примања моје породице су далеко испод минималних, где је тата остао без посла ове године, опет због тих косовских служби, мама прима минималну надокнаду за рад  која се даје лицима са Косова и Метохије који су остали без посла после 1999. године. Имам брата са супругом и малом бебом. Све је јасно, да не развлачим причу о примањима. Са свим тим условима, наш величанствени студентски парламент (лажу ако кажу да не одлучују они) мени није доделио дом, чак ни онај друге класе. Док ово пишем, враћа ми се то осећање да је ово заправо једна велика неправда и заиста као да се неко нашалио са мном и још ме зеза. Зашто? Зашто мени која имам све услове да будем у дому он није додељен? Када сам то питала парламент, рекли су ми да сам друга година. Еееј. Па хвала господо „будући научници“, хвала на мотивацији да ћу једног дана успети да остварим своје снове, да ћу уопште успети да завршим факултет и да наставим марљиво да учим. Изгубила сам наду да ће у овом друштву икада ишта вредно бити цењено, али нисам изгубила веру у доброту и веру да ће се тамо негде све исплатити и постати вредно. Макар сам сигурна у Божију правду и вероваћу у њу до краја. На почетку сам све те људе јако мрзела, желела освету, свађала се са свима, ишла по факултету, искрено, тата је тражио везу, али ми то нажалост немамо, јер је имају деца којој са просеком 8 пишу просек 10, а на факултету имамо и девојку чији је просек 10,4.  Ао. Извињавам се, нисам ништа у поређењу са њом. Она има немогући просек, молим вас, амерички престижни универзитети, позовите је код вас, успеће тамо, ми немамо услове. Имају је студенти који имају просек плате од 160.000 динара по члану, што значи да цео дом могу да купе, а узимају места нама чији родитељи сваки дан размишљају шта даље. Ах да, такође су ми у парламенту рекли да предност имају болесни студенти, припадници етничких мањина... Тако да схватам да је данас у Србији најгора ситуација у којој можеш да се нађеш та да си ти Србин, православац, чисте крви, здрав, нормалан и вредан студент, а схватила сам и да без факултета немам никакве наде, јер сам заиста размишљала са престанком студија, а са овим факултетом, немам наду да ће се у овој земљи ценити, али бар ћу увек имати знања, успеха и увек ћу имати доброту и храброст, храбростда верујем да је свет једно дивно место, иако се дешавају разноразне неправде и ратови свакога дана. Нажалост смо свет претворили у легло неправде и зла, а био је предодређен да нам служи само за лепо и да буде савршен, онолико колико смо и ми савршени. 
Не знам шта ће даље бити са мном, студијама, а не знам нажалост и још колико људи има исти проблем као ја. Волела бих само да се мој глас чује, да види неко ко је одговоран и да макар моја суза дотакне некога ко има срце, јер видела сам да га мој факултет нема.  Све је нажалост, али верујем у нешто. Верујем да се добро добрим враћа. Верујем да ће се мени вратити моје, а другима њихово. Хвала ономе ко је одвојио пар минута да све ово прочита. Немој да ме жалите, жалите наш систем. J Ја уживам, јер нисам зла и нисам неко ко чини неправде. Хвала вама које смо одабрали да нас водите. Молим вас будите добре вође. 

 


Смисао живота

Генерална — Аутор girly @ 00:04
На самом почетку желим да поздравим своју најбољу другарицу Александру и свог Душана, а желим и да једним тактом пошаљем свим људима које волим ноте љубави, да осете колико их волим, јер заборављам да кажем да волим. 
Данас сам имала предавање једног професора... Није било никакво предавање везано за општи живот, већ научо, али једна његова реченица ми је некако отворила очи и дала ми полуодговор на питање: Шта је смисао живота? 
Ако посматрамо све што се дешава око нас, стварање, па распадање, размена свакавих врста енергија, вера, па љубав, догађаји, кругови... све седешава са циљем да се вратимо на онај ниво правде и онај ниво живота када је све лепо, а све је лепо онда када је све равно,заправо када је све у равнотежи. Када са једне стране имамо добро у некој количини, са друге стране се налазииста количина лошег. Ако није тако,ми нисмо срећни. Да... то је смисао живота- равнотежа. 
Никада о равнотежи нисам размишљала сем са становишта физике и хемије, али данас сам на другачији начин видела ту равнотежу. Ја јесам веровала у начело: Добро се добрим враћа, али нисам размишљала да је баш то равнотежа. Заправо, пре недељу дана десила ми се огромна неправда на коју сам на крају морала да реагујем тим начелом и да онда чекам равнотежу, тај баланс који ће људима који су ми учинили неправду да врати њихово добро које су учинили, а мени моје добро за које сам ускраћена. Све се враћа, као бумеранг, јер живимо у једногвеликом кругу, а тај круг може да буде тако равномеран само уз равнотежу. Да, равнотежа је смисао живота. 
О својој неправди ћу писати неки други пут, јер желим да то опишем до детаља и Боже здравља да моја прича некога дирне и он се сети да ми помогне да неправду исправим, иако је можда касно. Хвала свима на сваком виду промене и свему што су ми подарили, то ће се вама вратити, као што ће се мени вратити све што сам икада укоме пружила, добро и лоше... Све је моје. Равнотежа.

Крај?!

Генерална — Аутор girly @ 20:01
Неке ствари не могу да се исправе, зато морају да стану. То је једина реченица коју сад желим да напишем и једина ствар коју осећам у тренутку. све се скупило и свело на то. Поздрав!

Повлачење на знак капетана

Генерална — Аутор girly @ 10:29

Па... Ја сам капетан. Више сањам да сам краљица, онако оштра и безобразна, али сам у овој причи капетан. Капетан који наређује, који брани и који доноси одлуке у име целог свог вода, а тај вод сам опет ја, али ја у сваком свом обличју, са сваком својом наменом, срце, памет, душа... Капетан није све то, ваљда временом људи забораве да он уме да воли и да осећа, али то заборави и он, тј ја- као капетан. Нисам баш искусан капетан, морамто да признам. Доносим одлуке олако, некад хиљадама година размишљам о томе, а опет погрешим, опет из прве издам наређење које ме води негде где мој вод не жели, где заправо ни ја нисам пожелела. И да, ја сам женско и нисам капетаница, ја сам капетан. Изричито мрзим коришћење женског рода у занимањима, једино ако се не ради о певаљкама- оне су заправо само то- певаљке (женски, мало изобличени род). 

Прошло је дуго откако се никоме нисам обраћала, па ни вама, па ни свом блогу. У последње време сам то почела да радим, јер ми треба, јер вод више не може да издржи оваквог капетана, јер се руши... Рушим се. Али, пре дуго времена капетан је наредио повлачење. Ја каовод сам послушала. Повукла сам се од свих и од свега... Повремено сам покушавала да изађем, да се дружим, да учествујем, али капетан то може да види. Сад је боље, јер капетан више не наређује повлачење, сад сам можда слободна, али сад је касно да се борим, јер немам против кога, јер немам са ким да се борим. Вод ми је сам на свету. И да имам људе око себе, а имам их подоста, нико од њих ми не одговара за моје борбе. Не могу да верујем у шта се мој живот претворио, шта сам трпела, шта трпим, шта радим, у шта сам се ја претворила... Мој живот је постао баш то о чему пишем- живот вода- затворени између зидина, уз наређења капетана, позвани само за борбу,несвесни да борба некад одузме и живот. Не могу да поверујем. И знам да се никад неће вратити живот стари, зато хоћу макар да прихватим и уредим овај нови најбоље што умем (а капетан баш уме- већ сам навела). 


Слободна птица

Генерална — Аутор girly @ 20:35

Како настаде овај текст? Из досаде или из усхићења или тек онако, немам појма. Чекај... Па још није настао. 

 

Ево. Почињем да ти дајем наслов. Како да те назовем? Нека буде... „Слободна птица“. :) Зар слободна птица не би требало да буде плеоназам? Али није... :( Данас није могуће пронаћи баш све изворе онако изворно како и доликује. Штета... Има оних птица у кавезима, које негујемо и волимо више него друге људе, али нажалост, поред толико љубави, те птице су у кавезу. Тако и када волиш некога, не смеш да га вежеш, јер ће се и он осетити као та птица и увек ће сањати тај свет изван вашег односа, свет у коме га можда неће волети тај човечуљак са ланцима и кавезом, него неко ко ће умети да га остави за себе тако што ће му дати слободу, а из те слободе рађа се жеља да се тај неко враћа свом власнику. С тога ћу се увек сећати својих птица, орлова, које смо као мале задржали у свом кавезу, па пустили да слободно лете. Њима је та слобода значила превише, али се сећам и да су много пута надлетали нашу кућу. И ко зна, можда и дан данас баш они пролете изнад крова мог дома, а можда и само волим сама тако да размишљам, да птице имају душу и да су птице синоним слободе, а да је човек исто тако требао да буде синоним слободе и љубави. А шта је данас? Мајмун? Опет Дарвинов мајмун? Или мајмун без Дарвина и кога год другог са таквом теоријом... Све је некако изгубило своје првобитно обличје, свој првобитни циљ, свој извор... Напредујемо? Све је некако другачије од књига из којих сам учила о свету, од прича родитеља од којих сам примила први знак постојања, или од срца од кога сам чула први глас живота. Све је некако другачије. А јел неко плаче због тога? Земља или можда неки човек? Људи нису слободна бића. Бираш, а мораш да пазиш шта бираш. Једнаки смо, а мораш да пазиш шта говориш, коме. Мораш да пазиш коме се клањаш, кога молиш, а кога гледаш са висине. Мораш да пазиш да не повредиш ниједно биће на земљи, што би рекли ни мрава да згазиш, али поред свега тога мораш да имаш хиљаде тих истих повреда од других људи. Зашто је неко вреднији од другог и од кад слобода има цену? Можда је слобода страшна ствар. Можда никада човек ни не може, а ни не треба да буде потпуно слободан, јер и птицу нешто омета да слободно лети (а даније човек), али ја сада мислим на друге ствари. Можда човек не би био човек ако нема ниједног закона. Ја се плашим да човек буде глава света, јер ко од којих људи би то заслужио да буде? А да будемо сви главни? Седам милијарди различитих људи, слободних да раде шта пожеле? Хаос, јел да? Али зар није човек сада само мајмун, како већ наведох. И не сваки човек. Неки су посебни. Хахаха. Насмејаћу се и можда заплакати после тог смеха. Посебни? Принцезеи принчеви? Па зар стварно имате плаву крв? А ишто би било посебно имати плаву крв? Или се можда више данас цени да имате плави металик БМВ 93 и исто толико на скали интелигенције (без БМВ)... Не знам... Све ми је некако чудно. Нешто нигде не проналазим око себе књиге, музику и векове и векове историје, када су, кажу, постојали људи. Ја људе не познајем... Чак и да их у 7 милијарди има 6 милијарди, зар су то људи? Људи су сви који чине људски род, али са једном особином, да су заиста људи, а не само данашња илузија која је остала од човека. Ништа више није изворно. Извор оде у два путића, а наша музика (нажалост)... Опс, грешка. Наш укус у музици исто тако у неке две... Нећу да наставим где. У ствари отишло је све у те две и то још и лепе. Све. А почелоје можда од... Не знам од чега. Живим сад, у две лепе, нисам живела у време људи који би то можда знали. А и да су знали, опетби било исто, јер су знали. Знали су да ће сваки напредак бити заправо корак напред. Мука ми је... Јер ништа не разумем. Јел сам паласа крушке или сањам? Не знам. Идем да сањам. Боље је.

На крају констатујемо да је текст ипак написан из чисте досаде. Ко ме схвати, свака му част. А о индикацијама, мерама опреза и нежељеним реакцијама на лек, посаветујте се са психолог.
J Нисам крива. Телевизија ме учи погрешним стварима. Заиста. Телевизија нас учи погрешним стварима. Ни ту нема слободе, а птица није више синоним за слободу, а човек више није синоним за човека... Јебига. Негде је све почело да се креће, а земља да се ипак окреће. Мсм... Хајде. Хајде да севртимо са земљом и падамо са гравитацијом. О томе учим ових дана, а и наредних година. Физико... Волим те. Али буди нежна. Моја глава није на земљи... Дај ми закон коме ћеш је привући доле. Гравитацијо проради. Ех... Да ми је неко причао да ће бити овако,не бих му веровала. Не морате да читате... Аох, већ сте тисли до краја. Жао ми је. L Извините. 


Страх или љубомора?

Генерална — Аутор girly @ 23:14
И увек тај осећај да ће неко да ме изда. Да ће неко да ме остави да будем сама и да плачем, да ће неко да ми зарије тај нож толико дубоко, да ћу схватити заиста како стоје ствари. Али не... Није то страх да ме изда он. Оне... Неки људи, моји људи. То је страх да ме не изда онај мој анђео. Да ме не изда она девојка која је себи поставила високе циљеве, принципе недостижне за једног таквог слабића и маленог створа, а онда газила све то, као да гази латице лала које се простиру по дивном тепиху. А онда је схватила да гази свој костур, своје месо, своју душу, свој памет... Бојала се. Тај осећај кочи, а онда створи илузију да не издаје само себе, да не издајем само себе, него да ме и други издају и варају. Затим следи љубомора првог степена, онда љубомора расте, па си опсесивна и луда и помало блесава. Боли. Шта сам урадила? Зашто увек та нелагода? Зашто увек он и друге и све остало? Ваљда ће на факултету бар мало бити боље, али доста сам повређена и зато треба оста времена. Имам га ваљда. Треба ми он и разговор и загрљај- сада. 

Враћање

Генерална — Аутор girly @ 01:14
Нисам писала одавно. Нигде... Престала сам да се бавим било чим. Куд нестаде Пек? Куд нестадо' ја? И немам појма шта се дешава. У 1 ноћу блејим у овај комп и немам појма шта се дешава. Нити шта желим. Осећам једино огорчење и љубомору и осећам да не вредим никоме... Најгоре је што једну ствар не осећам, а то је наду да могу све да поправим. Наду да могу да погурам све напред. Изгубила ли сам се или је то само фаза у животу? Ускоро крећем на факултет, ускоро је све некако ново, а у ствари опет исто досадно исто једва чекамо да прође... Шта ти девојко желиш уопште? Шта се са тобом дешава? Одлучи шта хоћеш више, немаш баш толико времена. Тргни се, лепото. А ако ми то што желим није доступно? Ето, то је. Схватила сам зашто се не покрећем. Мислим да не вредим, не видим звезде као нешто достижно. Девојко, ти можеш шта год пожелиш. Ево обећавам... Открићу шта желим. па ћу са њим о томе да причам. Засад се надам да могу да му верујем кад каже да не може да буде беба, јер нисам сигурна да ли то желим сад. Али желим. И кад год да желим, желим то да планирам и да будем сигурна да могу. А шта ће бити са њим? Видећу то сутра. Причаћемо... Али се бојим. Ја сам један плашљиви миш. И управо плачем. Треба ми све. Мислим да ми треба разовор са неким ко се у то разуме. Да схватим себе. Да разумем. Хајде бре већ једном. Нека буде. Нека мени буде све јасно, а не увек некако између и никад задовољна. Увек нека патетика, а никако да се пораи на томе. Увек нешто одлучим, па прегазим. Хајде бре... Уживај. Тргни се. Или се потпуно опусти или одабери шта желиш. Ако је оно што желиш да се олешујеш од алкохола сваки дан, уради то, одлучи. Али нађи себе бре више, нађииии. Хајде. Полако. Нађи ме. Нађи се. Одлучи. :) 

Принцезо, јави се...

Генерална — Аутор girly @ 20:41
... Па ето. Некад заболи. Изгубљен си у неком свету и не знам где си и шта си, и немаш појма како ћеш даље. А проблем је негде у томе шта си добио од тога што си изгубљен и од тога што си покушавао. Куц, куц! Принцезо, јави се. Доста је. Откриј себе. Треба да знаш своје могућности и потребе. А данас сам негде одлучила да се не нервирам. Почећу да имам животну терапију, терапију позитивне енергије. Решила сам. Морам да се променим. И да ставим своје идеје и принципе изнад свега. Потрудићу се максимално. Иако сам пола њих уништила, а себе прегазила толико, да се осећам као да сам прегажена трактором. Нема везе. Све ће се поправити. Идемо, из почетка. Полако. На тенане. А у међувремену, наћићу своју срећу, одлучићу и спремаћу факс, а за сутра спремам такмичење. Живот. Не вреди се нервирати. Само се опусти и уживај и мало размишљај о својој будућности. Али уживај и живи сада. Сада. Диши... Куц, куц. Принцезо, јави се! :))))))))))))))))))))))

Борхесова дама

Генерална — Аутор girly @ 19:20
Чекање... Узалудно. Али јесте чекање, пропраћено надом, пропраћено параноичним предосећањем страдања. Питање је зарад чега. 
И одувек имам све што ми треба. И одувек сањам лепши део неба. И никада ми није недостајало ни љубави, ни поштовања, ни материјалних ствари, ни људи. А увек ми је недостајао један једини човек... Ја. 
Никада нисам имала себе. А могла сам све. Да будем сасвим обична дама, да чекам врхунац свог живота, да онда дочекам катарзу. Ја имам само заплете и сваки је нови на свој начин, а сваки нови је, свакако још гори и компликованији. Не сналазим се. Имам све. Себична сам. НЕ ценим ништа. Ужасна сам. Кад бих знала да све поправим... Волела бих то. И жудим да поправим ствари, да поправим себе, јер живот је предиван, мајко моја. Нисам умела да ценим живот, тј још не умем. Дама... Могла сам да будем то и све, шта год пожелим. Само да сам умела. А не умем. Не вреди нервирања. Данас ми је вена на глави пуцкетала и бубрила и била сам избезумљена. Не вреди. Схватила сам. Желим да постигнем врхунац своје духовне снаге и мира. Буди мирна. Па буди било ко. Само тихо, мирно, самоуверено диши. Настави да живиш. Људи су Ок. И ти си. Веруј ми. Лепото моја. Живи. Живи. Живи. Цени! Цени, АМАН!!!!! И чекај. Дочекаћеш. 

Na dan kad si rodjena

Генерална — Аутор girly @ 12:32

Na dan kad si rodjena
Zvono je triput zazvonilo.
I osetio sam.
Tek tad... 
Mnogo godina nakon nas.
Ti... 
Ti i ja. 
Nikada vise. 

Na dan kad si rodjena
Zazvonio sam triput
Na tvoj telefon. 
Nisi se javila. 
Kraj. 
Ti i ja. 
Nikada vise.

Na dan kad si rodjena. 
Suze sam osetio na tvom licu.
A na mom su suzile vec danima.
Nikada pre se nisam setio tebe. 
Sada, posle mnogo godina. 
Znam. Ti i ja. 
Nikada vise. 

 

Ја заиста не памтим да ли је ова песма моје дете или туђе. Нашла сам је записану, па и да је поделим са вама.  


Анђеоски глас у мојој глави, његова рука на мојој косици

Генерална — Аутор girly @ 23:12
И колико год се трудио некад да све буде добро и да људима помогнеш кад им је лоше, на крају испаднеш глупача која им само отежава. 
Кад неко неће да дели проблеме са тобом, то ти је. Иако желиш да помогнеш, он неће да му помогнеш или не може то да прихвати тако. Да ли је то его, самоћа или туга, не знам. 
И колико год се трудио да сакријеш да патиш, некад све то извири иза угла и уплаши публику. Набацујеш осмех све време, гушећи своје вриштање. А онда угушиш срце, угушиш себе и постанеш имун, постанеш безвезна марионета великих људи који умеју у овом свету. Где да побегнем? 
Када знате, или осећате, да грешите, али вам онај један гласић говори другачије, тера вас до краја. И заиста не могу да оптужим ни ђаволчића, ни доброг анђелчића за то. Неко ми шапуће. Ко? Сазнаћу некад. Сама сам хтела да тражим, а ко тражи он и нађе. 
Сад слушам сањање од старе рок групе, иако сам желела да престанем да се дозирам музиком, било којом, сем само звукова инструмената. И знам шта се дешава на мађарској граници, иако сам желела да престанем да чујем и читам вести. И желим факултет смера телекомуникације, а ја сам једно биће из средњег века које посећује овај, више не знам ни који век. Искрено. Ја имам своју сврху, као и свако у ствари. Али нађи је већ једном, зелена воћкице, зелена главо и ... нема више зелене косице. Биће је нека друга боја. Црна, најбоље. Аух не, плава. Плавуша. Чему мучнина? Све сам дала и опет све упропастила, некако ја. Иако нисам крива. Опет сам упропастила ја. А дам све што имам, јер тако умем једино. Немој више. Нема суза. Нема. Још ову ноћ. Ма никад. Ти си малена девојчица, нечија. Своја... НЕка ме неко мази по косици. Анђеле, буди то ти. Хвала. Чувај ме. Само од себе. 

Тетка

Генерална — Аутор girly @ 22:24

Кажу да су тетке дивна створења и нешто попут друге мајке. Е па, постала сам друга мајка и поносна тетка једног дивног, црног, коврџавог дечака. Малена бебица се родила. :) 
Нешто дивно сам добила, нешто дивно сам и изгубила. Али данас не могу да мислим само о томе, иако мислим. Бол који стеже груди је толико јак да нећу да заплачем. Данас не, иако јесам. Сутра ћу да пијем да ублажим бол и да се дотерам и будем лепа и хладна уз сузе. А данас покушавам да сам срећна. Ја сам много погрешила, али... Све се може исправити. Немам шансу. Нема везе. Он добија, ја губим. Наравно. Желим му сву срећу. И себи је желим. Ја могу да се борим за њу, а њему је желим. У једном сам тренутку само схавтила да сам помало блесава и луда, али... И ми имамо душу. И тако некако, као у стиху. 
Срећна сам, јер је живот леп и увек иде даље. Осећам тугу која ме гуши. Хајде, ако заслужујем, угуши ме. Знам да сам бар милиметар јака као некад. Не знам шта се дешава. То је крај. Поздрав!


"Твој поглед осетим где год да се померим, ти живиш у мени, то не могу ја да променим. Ја знам да таленат смо да ствари покваримо. Треба- један поглед, једно срце, па да се поправимо.

"Имало је срце снаге и да плаче и да љуби, и да прашта као нико, и кад воли и кад губи"

"Криве ријечи још ме сјете, колико сам пропустила, што сам икад тебе пустила"

 


Опрости што нисам умела другачије да волим

Генерална — Аутор girly @ 21:42
<3 <3 <3 <3 <3 <3 <3 <3 
Опрости што нисам умела другачије да волим.
Извини што нисам чула твој глас изнутра. 
Опрости и извини. 

Опрости што ми песме нису биле нежније.
Извини што ми усне нису знале ћутати. 
Опрости и извини. 

Опрости што нисам хтела другоме да те дам. 
Извини што нисам нежније волела твоју мушкост. 
Опрости и извини. 

Опрости што те предајем другој, а она може бити било која. 
Извини што то чиним да би покушао бити срећан, без мене. 
Опрости и извини. 

Опрости што те нисам волела онако како сањам. 
Извини што те волим онако како једино умем. 
Опрости и извини. 

Опрости што живим ван света реалних мана.
Извини што живим сад и овде, реметећи твој мир. 
Опрости и извини. 

Опрости што се надам да моје лице може бити друго.
Извини што нисам била савршена Венера твог модела.
Опрости и извини. 

Опрости што сам заборавила да схватим твоју љубав.
Извини што сам ти пролила мушке сузе. 
Опрости и извини. 

Опрости што сам тешка особа сулудих идеја.
Извини што се качим теби о врат.
Опрости и извини. 

Опрости што дишем да би ме ти пронашао. 
Извини што те чекам.
Опрости и извини. 

Опраштам ти све што си ми учинио.
Прихватам сва извињења која си изрекао.
Воли и тражи- мене. 
<3 <3 <3 <3 <3 <3 <3 <3

Изгубљене мисли Весне Парун. Моја песма. :) Извини што је песма објављена јавно. Надам се да ћеш је видети. Јер је љубав на највишем нивоу. Скоро сам сигурна. Али није наш однос на највишем нивоу.
Воли се. Не иде. Нећу покушавати. Можда ће једном ићи. Другови... Другари. :) Нисам умела да ти дам слободу док си са мном, сада иди сам. Буди срећан. Са мном ниси. 

Божић је!

Генерална — Аутор girly @ 15:55

Божић је! Диван дан. Литургија, причест, гробље, посета сестри која се удала и снег који се увија око мојих стопала. Хладно је. А изнутра топло. Осећам неку лепоту, иако није све најбоље. Срећна сам. Знам да је живот леп, кратак и суров. Знам да је један и знам да није једини. Живот. Како је то дивна ствар. Јуче сам плакала (извињавам се слављенику рођендана :]) и захвалила сам Господу чак и на томе. Људи, ја сам жива. Поред свега тога. Јуче сам одлучила да што дуже останем дете, иако ће ме многи због тога зезати и многи ме искоришћавати. Желим мир и добру душу. Нисам то имала. Покушала сам са постом макар мало да се смирим. НЕ знам да ли је успело. Бићу дете. А коме то смета, не мора да се дружи са мном. Нажалост, у цркви сам била сама. Моји родитељи нису постили за причест. Имамо старије у кући, а на њх је време оставило утисак. Ја покушавам да им допринесем православну веру онако како је сматрају црквењаци и свештена лица данас, али њима је традиција све на свету. Има неких чак и паганских бичаја, па и ја морам да их поштујем. А и што да не? Бог тражи часне, добре, чисте душе, а не осуђује људе који су имали другачију историју. Такав нам је крај. Жао ми је. И много пута се осетим усамљено, али ја их волим. Они су заиста дивна породица и дивни људи, на чему захваљујем Богу, али просто нису васпитани онако како нас уче у школи и у цркви. И мало су тврдоглави, па то неће да промене. :) Ја их волим. Много. Жао ми је што сам сама постила, али... Господ Исус Христос је и сам рекао да је дошао да нас одвоји од наших родитеља и других људи. Њега морамо волити највише, јер је само он вечан. Све је илузија. Он није. Он је стваран и он је једини УВЕК ту. Било који човек нас некад може напустити, и овом приликом не мислим на смрт, јер то није крај, него мислим на напуштање, кад покушаваш некоме да саопштиш своју бол, своју срећу, кад ти треба рука... И схватиш... Сам сам. 
Наравно. Поштуј и воли све људе, према мом мишљењу, највише родитеље и породицу, комшије, будућу породицу (када сте сигурни), па тек све остале. Можда грешим. Али мислим да је тако исправно. Ко зна... 
Данас, а и ових дана, размишљала сам о људима који се буде на улици. Она слика када се пробуде, отворе очи, поново виде небо и дом без крова и схвате да то није био сан, да они заиста живе на улици. Жао ми је. Сетила сам се и људи који су живели бомбардовање. Имала сам само 3. године и нису баш око мене падале бомбе, иако их је било у близини. Крили смо се... А како је онима који су чули дим и осећали мирис црвене ватре.. Не поновило се. Не вратило се никоме. Страшно. Рат... Није то најгоре. Али је ужасно. 
Жао ми је што сам, вас који читате мој блог понекад, подсетила на неке ружне ствари. Само сам пренела своје мисли. А лепо је. Живот је леп и поред бомби, сиромаштва, болести и свега. Живот није савршен. Само је дивно Божије чудо. 
Ах да... Ове године не беше Божић Бате. Није било пара, највероватније. :/ Мада, била бих задовољна и бомбонама, које сам јутрос добила. Задовољнија... Али нису се сетили. Опет је ту тај чудан начин живљења у овој средини. А лепо је... Ту сам рођена, зар да се тога стидим или да га гурам по страни? И када одем, а отићи се мора изгледа, ово ће остати као лепа успомена. Све што није једнолично је лепо. :) А некад не желим да напредујем у образовању више од родитеља или да не будем сељанка (мисли се на место живљења), али ваљда треба да наследимо наше родитељ е, да им чувамо огњиште, ако нам га неко не украде, и да их поштујемо и чувамо, али и да напредујемо и да будемо бољи, ако је то икако могуће (зависи ко како сматра то боље). Ускоро ми следи факултет. Боже мој! Како ћу, шта ћу, са ким? Тешка одлука. Не смем да се нервирам. И нећу. Уживаћу још мало у овом дану. И у сваком будућем. Живот је дивно чудо. Да се поновим. 
ЖЕлим вам срећне празнике и све најбоље у животу. Тачније, желим вам живот... Исто као себи. Волим вас, колико год то сулудо и лудо звучало. Волим вас све. :) И њега.. Једног Душана, кога ћу можда вечерас пустити. Зашто? Зато што сам глупа и инаџија. Будала. Али... Ко зна. Дан је дуг. 
Грлим вас и љубим. Имам 18. година и елпа сам, мајке ми. :) 


Мир Божији- Христос се роди! Из посланице- чувајте породицу и чувајте мир. Желим вам то. Поздрав! 


Powered by blog.rs