Кругови љубави

21 ФÐ, 2021

Posesivnost

Генерална — Аутор girly @ 23:58
Slušajući Balaševićeve pesme, ova dva dana, pa i danas, zavolela sam Novi Sad još i više. I sve vreme sam zamišljala tebe u tim pesmama. Na prvom mestu tebe kao nekoga ko se rodio u Novom Sadu u neko čudno vreme (dobro, ja sam se tada rodila na Kosovu i Metohiji, pa je još čudnije, pogotovo jer su nam se putevi ukrstili), zatim tebe kao dečaka koji trči oko svoje osnovne škole, koji se skriva od policije jer su ga dečaci iz nekog drugog dela grada, "dečaci Detelinarci", na to naveli... tebe koji se igra kraj Dunava, beži posle škole da stigne u onaj kraj kod one devojke, koja je drugarica, da osećate miris zaprške i imate terasu kakvu ja sada, sticajem okolnosti, imam, da zagrliš mamu (malo više ona tebe), tebe kako vičeš na sestru i misliš da si osvojio i naučio celu nauku sveta, zavirujući u to kako se stvari prave, tebe koji ide na Đavu, noseći gornjak i kako miriše Novi Sad na kišu, a ti je osećaš i voliš joj miris, jer ne voliš miris snega i zimu, ali obožavaš leto i to si mi kao odrastao i pokazao... Zamišljam te u svim onim neispričanim i ispričanim pričama i vidim Zmajevom i Cvijićevom ulicom kako odrastaš u zrelog dečaka koji kreće u gimnaziju i tamo počinje da svoju zrelost ipak vrati unazad i ne nekoga ko skuplja iskustvo i ko ispravlja greške, nego nekoga ko izgubljeno traži nekoga da ga nađe, da ga voli i podržava u nečemu za šta ni sam ne zna šta je... Ali išao si pravo i osećam tvoj korak, ali i tvoj jecaj iza sveg alkohola, prvog seksa, zatim mnogo seksa, zatim mnogo alkohola, pa cigareta ispred škole (aham, nije iza kao svi ostali), pa trave kao već prvo neko krivično delo koje si želeo da neko vidi i da te okrivi, jer oh... Tako si mračan i negativan, a ne znaš. Ne znaš da u sebi nosiš savršenstvo, ali ne za mene. To sada znam. Već za nju, nekoga iz prošlosti, ko te napustio, bez hrabrosti, borbe, ljubavi, sa mnogo laži i prevare... I ja sam u jednom trenutku bila ona, ali ti nisi bio ti. Nikad do sad, sem onog puta kada si u meni našao prijatelja, ali ga izdao na najgori mogući način. Uništio taj deo,čoveka koji može da voli bezuslovno, ženu koja će se boriti do smrti, dete koje će verovati u svaku laž i držati se za jedno obećanje... Uništio sve to, a Novosađani to ne rade. Znaš... Oni te uzmu za ruku i odvedu u Dunavski park, pa na kej, Bećarac i zajedno gledate Dunav kako nosi sve u neki novi grad, nekim novim ljudima, u potpuno drugom svetu kakav žive. Novosađani kao da nisu sa ovog sveta, nose kulturu na poseban način. Ti nisi. Zato što glumiš i lažeš i mantaš i u svemu tome si zaboravio ko si. Dete čuči u tebi, želi da se ispravi, ali upada u sve veće blato i poslednje je, nadam se, ovo moje. Ovo moje blato koje je mene progutalo, jer si me živu u njega bacio, bez milosti. Pa... Probudi se, zavrti ringišpil i budi to što jesi. Aa ja ću zauvek patiti i žaliti što nisam u svim ovim trenucima i događajima bila sa tobom, pored tebe, u tebi, oko tebe, na tebi, uz tebe... Volela bih da smo jedna duša, jer ja sam se u ovom kasnijem dobu i stopila sa tvojom. Ali tvoja i dalje luta ka prošlosti. Moja posesivnost može da se ogleda jedino u tome, jedino u tome da mi je žao, da sam ljubomorna, da sam želela da svaki momenat od rođena do smrti, pa još u narednih desetina života (a možda bi taj do smrti i bio nirvana i poslednji) da provedem sa tobom. Ljubomorna sam na svaku ulicu, na svaku tvoju ranu, na svaku devojku ili momka, na svaku suzu, osmeh, sunčanje, na svaki odlazak u Hrvatsku, Vrbas, Prag, na svaki zalazak sunca, na svako svitanje, na svaku reku, jezero, more, na svaku prošlost, ali i budućnost koju ćeš provesti bez mene... Ne zato što ne želim da si slobodan da imaš svoj izvrstan život, nego jer mi je malo da sam samo pola godine boravila pored nekoga za koga smatram da mi je promenio život i uneo u njega svetlost. Promeniću ja to mišljenje, promeniću osećanja, pobediću bol... Ali sada... Tako želim da sam u Novom Sadu, odajući počast, ne tom čoveku, nego svim događajima, iskustvima, tvom deljenju sladoleda u Evropi njemu, celom gradu i njegovoj duši... Jer.. Poeziju može pisati i najgori čovek. Prozu takođe (evo ja). Muziku takođe. Neko će uspeti da je prenese, da je donese do publike. Ali ono što nosi. Tu je suština. Nebitan je umetnik. Bitna je umetnost! A ova... Ova nosi obrise jednog grada, tvog grada i njegove prošlosti i istorije koja se ponavlja. Dozvoli joj da se ponovi i na tebi! Bori se za ljubav, onu koju osećaš, onu koju želiš da bude pored tebe i da doživi sve te pesme i uspomene u tvom gradu i pusti mene da gajim svoju neizmernu ljubav prema sebi (uz gorčinu i posesivnost za ono nemoguće), jer prema svojoj srodnoj duši, nekoj svojoj osobi, onom posebnom čoveku u univerzumu više ne želim. Ti si kriv!

Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs