Кругови љубави

05 ÐÐ, 2021

Tok

Генерална — Аутор girly @ 21:49
Priča mi se s tobom, do jutra, do smrzavanja, do svitanja, do pogleda, dodira, do meda sa usana, do predivnog izlaska sunca na mostu iznad Dunava koji teče i nosi svoju boju negde daleko gde se ne bismo prepoznali... Ali naše duše bi možda i tada želele da se spoje, jer možda su zajedno lutale u zvezdanoj prašini i nosile gen neke nove civilizacije... Ove naše. Ove naše koju smo mesecima pokušavali da ukapiramo. Aa onda se desilo da kapiramo sebe i svoju iluziju, ali ne i svet koji isto kao Dunav teče, ali u besmisao i do kraja kružnice koja će svojim krajem stvoriti novi početak. Ali sve što je u tom kraju bilo duša, bilo živo i neumorno želelo da priča i deli misao, reč, emociju (kao ja sada), više takvo biti neće. Energija koja struji u nama, materijalnom svetu, prestaće da bude taj oblik. Postaće neki drugi, možda ne više srodan, možda na potpuno drugom delu kruga i možda nikad više dostići pređašnji oblik. Znam da neće nestati. Ali znam i da imam taj ego i da on govori iz dubine moje glave, do središta mojih organa, do one tačke gde se hemija pretvara u leptira, ali i u gorčinu. Tu je. Tu je ono što ego govori: "nikad više" Aa tako želim da ne moram ni da kaže više. Nego da samo bude tako, bude to i nastavi da postoji i teče. Jer eto, kada voliš, sve je ispravno. Kada voliš, onda nema kraja kružnice, nema mraka, nema promene. Ima samo tok života, emocija, misli, reči, postojanja, disanja. Ima samo tok. Kakav god bio. Dunav neka mu nametne svoju boju i oblik. Ja samo želim da teče. Ja samo želim da nastavi da teče. Panta rei! Ti si samo trebao da voliš. Aa nisi. Ja jesam. I to nije trebalo. Ali... Samo neka teče. Samo neka pričamo. O mravima.

Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs