Кругови љубави

23 ÐÐ, 2020

Bliska osoba

Генерална — Аутор girly @ 02:53
Mislim da smo odavno, kolektivno, otišli dođavola i često se zapitam zašto ja uopšte trošim svoje reči, pogotovo na pisanje... Ko čita? Ko sluša? Ko vidi? Ko oseća? Niko. Kad čujem za reč samoubistvo, kad pomislim da ja to želim u trenucima bezizlaznosti, setim se i da uvek postoji neko kome sam makar nagovestila da sam loše i da ne vidim poentu i da želim da pobegnem od ovog sveta.I znate šta? Niko nikada nije čuo i saslušao. Tek kada sam to i pokušala da uradim (priznajem), neko - on- je vrisnuo i vratio me iz mrtvih. Ali ja i jesam mrtva, jer samo mrtav čovek iznutra može da ubije i svoje telo. Moja duša je svetla, moje emocije su čiste, ali moje misli... To imamo veliki haos i ja ne znam za izlaz. Ne želim psihologa. Ne da se stidim, ne da mi je nepotreban, nego samo ne želim. Želim da imam osobu koja nije profesionalno lice i koja će me slušati. Zašto? Zato što i dalje gajim nade da ovaj svet nije načisto propao i da postoji neko, pod milim bogom, ko će želeti samo da sasluša sa čim se moja glava bori. I može i da se smeje, ali ne može da kaže da ja nemam probleme. Jer ih imam. Moji su. Najmanji na svetu, ali u mojoj glavi stvaraju haos. Oseti me. Neka me neko oseti! Pa zaboga... Slušajte ljude! Saslušajte ih, imajte vremena za njih! Pogotovo ljude koji su vam bliski. I da, roditelji i porodica bi me uvek saslušali, ali... Njih ne želim da opterećujem. Oni su jedina svetlost koju vidim kada zapravo i ne vidim izlaz. Jedina emocija koja ne prestaje i jedino nešto što ovaj svet čini kao vrednu stanicu. Aa nije... Znam da je samo privid,ali tome sam se priključila. Čak i ja :) I da... Nemam blisku osobu i jako je tužno.

Коментари

  1. Svi mistici ovog sveta, koja god da je njihova religija ili filozofija, slažu se u jednom: da je sve dobro, sve je dobro. Čak i ako caruje haos, sve je dobro. To je, naravno, čudan paradoks. Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san. Žive u košmaru. Probudite se! Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Probudite se! Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz dečjeg vrtića, ali ne treba im verovati. To je ono što ljudi žele: samo nove igračke. Sve je u tome. Čak će vam i najbolji psiholozi reći da ljudi u suštini ne žele da budu izlečeni. Oni samo traže olakšanje; izlečenje bi bilo suviše bolno. Buđenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, buđenje ga samo uznemiri. Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe. Ne očekujte od mene da ikome pomognem. Ja ne očekujem ni da ikome naškodim. Ako vam bude škodilo, za to ste sami odgovorni; ako vam pomogne, i to je samo vaša zasluga. Zaista je tako! Verujete li možda da će vam ljudi pomoći? Nije tako. Verujete li da će vam ljudi pružiti podršku? Uopšte nije tako.

    Činjenica je da uglavnom samo konstruišemo svoje misli i osećanja, nezavisno od objektivne stvarnosti, zajedno sa ubeđenjem da nam drugi ljudi pomažu. Nikada niste zaljubljeni u nekoga. Zaljubljeni ste samo u ideju o određenoj osobi, unapred stvorenu ideju diktiranu nadom. Nikada ne verujemo u druge ljude. Ono u šta verujemo samo je sopstveni sud o određenoj osobi. Prvo što treba da shvatite, ako zaista nameravate da se probudite, je da to ne želite. Prvi korak ka buđenju je da dovoljno iskreno priznamo sami sebi kako to uopšte nije prijatno. Zar to nije čudesno? Ona bi volela mene po cenu svoje sreće i ja bih voleo nju po cenu moje sreće. I tako bismo imali dve nesrećne osobe, ali živela ljubav! Mi ne možemo zamisliti da budemo srećni bez odgovarajućih uslova. Zaista je tako. Naučeni smo da svoju sreću povezujemo sa tim uslovima. To je, dakle, prvo što bi trebalo učiniti ako hoćemo da se probudimo, ako hoćemo da volimo, ako hoćemo slobodu, radost, spokojstvo i prosvetljenje. U tom smislu, duhovni rad je nešto najkorisnije na svetu. Jer, to nije ni samilost, ni privrženost, ni religioznost, ni obožavanje – samo duhovni rad vodi prosvetljenju, i buđenju, buđenju! Samo kada nam je dosta da nam je svega dosta otvara se izlaz. Znate li koji je znak buđenja? Trenutak u kome se pitamo: "Jesam li ja lud, ili su to svi ostali? Zaista je tako. Jer mi smo stvarno ludi. Čitav svet je lud. Jedini razlog što nismo zatvoreni u ludnice je što nas ima previše.

    Аутор Ravi — 23 ÐÐ 2020, 17:58

  2. Da li neko moze saslusati nesto ili je to samo obicno prividjenje....Tako mali trenutak paznje koji mnogo srece pruza...

    Аутор mikena111 — 02 ÐÐ 2021, 20:55


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs