Кругови љубави

Posesivnost

Генерална — Аутор girly @ 23:58
Slušajući Balaševićeve pesme, ova dva dana, pa i danas, zavolela sam Novi Sad još i više. I sve vreme sam zamišljala tebe u tim pesmama. Na prvom mestu tebe kao nekoga ko se rodio u Novom Sadu u neko čudno vreme (dobro, ja sam se tada rodila na Kosovu i Metohiji, pa je još čudnije, pogotovo jer su nam se putevi ukrstili), zatim tebe kao dečaka koji trči oko svoje osnovne škole, koji se skriva od policije jer su ga dečaci iz nekog drugog dela grada, "dečaci Detelinarci", na to naveli... tebe koji se igra kraj Dunava, beži posle škole da stigne u onaj kraj kod one devojke, koja je drugarica, da osećate miris zaprške i imate terasu kakvu ja sada, sticajem okolnosti, imam, da zagrliš mamu (malo više ona tebe), tebe kako vičeš na sestru i misliš da si osvojio i naučio celu nauku sveta, zavirujući u to kako se stvari prave, tebe koji ide na Đavu, noseći gornjak i kako miriše Novi Sad na kišu, a ti je osećaš i voliš joj miris, jer ne voliš miris snega i zimu, ali obožavaš leto i to si mi kao odrastao i pokazao... Zamišljam te u svim onim neispričanim i ispričanim pričama i vidim Zmajevom i Cvijićevom ulicom kako odrastaš u zrelog dečaka koji kreće u gimnaziju i tamo počinje da svoju zrelost ipak vrati unazad i ne nekoga ko skuplja iskustvo i ko ispravlja greške, nego nekoga ko izgubljeno traži nekoga da ga nađe, da ga voli i podržava u nečemu za šta ni sam ne zna šta je... Ali išao si pravo i osećam tvoj korak, ali i tvoj jecaj iza sveg alkohola, prvog seksa, zatim mnogo seksa, zatim mnogo alkohola, pa cigareta ispred škole (aham, nije iza kao svi ostali), pa trave kao već prvo neko krivično delo koje si želeo da neko vidi i da te okrivi, jer oh... Tako si mračan i negativan, a ne znaš. Ne znaš da u sebi nosiš savršenstvo, ali ne za mene. To sada znam. Već za nju, nekoga iz prošlosti, ko te napustio, bez hrabrosti, borbe, ljubavi, sa mnogo laži i prevare... I ja sam u jednom trenutku bila ona, ali ti nisi bio ti. Nikad do sad, sem onog puta kada si u meni našao prijatelja, ali ga izdao na najgori mogući način. Uništio taj deo,čoveka koji može da voli bezuslovno, ženu koja će se boriti do smrti, dete koje će verovati u svaku laž i držati se za jedno obećanje... Uništio sve to, a Novosađani to ne rade. Znaš... Oni te uzmu za ruku i odvedu u Dunavski park, pa na kej, Bećarac i zajedno gledate Dunav kako nosi sve u neki novi grad, nekim novim ljudima, u potpuno drugom svetu kakav žive. Novosađani kao da nisu sa ovog sveta, nose kulturu na poseban način. Ti nisi. Zato što glumiš i lažeš i mantaš i u svemu tome si zaboravio ko si. Dete čuči u tebi, želi da se ispravi, ali upada u sve veće blato i poslednje je, nadam se, ovo moje. Ovo moje blato koje je mene progutalo, jer si me živu u njega bacio, bez milosti. Pa... Probudi se, zavrti ringišpil i budi to što jesi. Aa ja ću zauvek patiti i žaliti što nisam u svim ovim trenucima i događajima bila sa tobom, pored tebe, u tebi, oko tebe, na tebi, uz tebe... Volela bih da smo jedna duša, jer ja sam se u ovom kasnijem dobu i stopila sa tvojom. Ali tvoja i dalje luta ka prošlosti. Moja posesivnost može da se ogleda jedino u tome, jedino u tome da mi je žao, da sam ljubomorna, da sam želela da svaki momenat od rođena do smrti, pa još u narednih desetina života (a možda bi taj do smrti i bio nirvana i poslednji) da provedem sa tobom. Ljubomorna sam na svaku ulicu, na svaku tvoju ranu, na svaku devojku ili momka, na svaku suzu, osmeh, sunčanje, na svaki odlazak u Hrvatsku, Vrbas, Prag, na svaki zalazak sunca, na svako svitanje, na svaku reku, jezero, more, na svaku prošlost, ali i budućnost koju ćeš provesti bez mene... Ne zato što ne želim da si slobodan da imaš svoj izvrstan život, nego jer mi je malo da sam samo pola godine boravila pored nekoga za koga smatram da mi je promenio život i uneo u njega svetlost. Promeniću ja to mišljenje, promeniću osećanja, pobediću bol... Ali sada... Tako želim da sam u Novom Sadu, odajući počast, ne tom čoveku, nego svim događajima, iskustvima, tvom deljenju sladoleda u Evropi njemu, celom gradu i njegovoj duši... Jer.. Poeziju može pisati i najgori čovek. Prozu takođe (evo ja). Muziku takođe. Neko će uspeti da je prenese, da je donese do publike. Ali ono što nosi. Tu je suština. Nebitan je umetnik. Bitna je umetnost! A ova... Ova nosi obrise jednog grada, tvog grada i njegove prošlosti i istorije koja se ponavlja. Dozvoli joj da se ponovi i na tebi! Bori se za ljubav, onu koju osećaš, onu koju želiš da bude pored tebe i da doživi sve te pesme i uspomene u tvom gradu i pusti mene da gajim svoju neizmernu ljubav prema sebi (uz gorčinu i posesivnost za ono nemoguće), jer prema svojoj srodnoj duši, nekoj svojoj osobi, onom posebnom čoveku u univerzumu više ne želim. Ti si kriv!

Чаролија за рођендан

Генерална — Аутор girly @ 20:46
И сада када би дошао, а тако желим да дођеш, затекао би ме уплакану. Све је тако савршено, чисто, ново, успех се диже по соби попут прашине, мирише на лотос, завесе се вијоре и подсећају да ће ускоро неко (ја) у овом стану дувати свећице за свој 25. рођендан... али... ја плачем и борим се са нечим што ме гуши и буди сваке ноћи у 4 сатa да ме подсети да реалност није онаква каквом је сањам, да једна рука око мог струка недостаје и дах који не осећам на врату и топлина кревета нису оно што потиче од моје жеље и превелике љубави, већ од материјалних ствари које ме смарају. И колико год саботирала да све буде уредно, колико год моја подсвест не желела да будем овде, сада, да се ту стационирам и изградим далеко сањани космос у мојој прошлости, некако успева све да дође на своје место, али то није моје место. Ја више ни не осећам своје тело као своје, а и њега доводим у стање савршенства јогом и исхраном и негом. Али као да нисам ту. У сновима и даље памук и твој мирис. У кухињи и даље исти начин кувања.У души иста црна боја каквом планирам да обојим косу, а и доста ствари које поседујем. Уметник жели да стави тетоважу пуну боја на моје тело, жели да моје тело буде платно, и ја сам довољно луда и довољно храбра и довољно уживам у тренутку и схватам да имам само то сада и да ако икад пожелим ту тетоважу, опет то бити само илузија... Али... Чудно се осећам. Као да не осећам... Гледам на сат. Покушавам да не мислим на тебе, али увек, увек негде тамо у глави очекујем звоно на телефону или на вратима и тебе који си дошао, са кесом из Лидла (у њој може бити само килограм лимуна и банана, али има значења тај Лидл) и са кајањем што си ово урадио мени, којој си обећао да ћемо се средити, јер смо заиста обоје само сенке у свему што је икад гигант у нама изградио и пожелео. Ја желим да изађем из сенке, и успевам, рекох већ да је све тако савршено, али не желим ту да будем сама. Колико год било глупо, незахвално, пуно непоштовања и одвратног осећаја празнине, желим тебе! И колико год била намргођена, љута, изненађена, уплакана, груба, збуњена... Била бих најсрећнија на свету када би дошао. Можда твоје извини не би значило ништа. Знам да моје извини никада неће излечити трауме које сам ти донела, па га ни не упућујем. Али ја твоје извини много желим и иако је то немогуће... Требају ми твоје лепе емоције, загрљаји, топлина и та рука и пољубац у сред ноћи и једно "бебе" као сећање на почетак (а богами и крај). Све кривице сам стопила у себе, али и даље нисам прихватила. Желим да не будеш гњида каква си био, а ја се заиста трудим из највеће дубине свог стомака да променим себе и да ја не будем никада више таква гњида, јер јако ме боли што сам све уништила (иако можда није ни постојало, па сам зато и била таква... збуњеност?).Али на теби је да учиниш први корак. Први пут, први корак, након много дуго времена. На крај мог рођендана то време истиче. То је рок. Аа ја знам да нећеш бити достојан, јер верујем универзуму, али не верујем теби. Дајем ти последњу шансу да вратиш поверење. Имао си их милион. Ова је заиста последња и са роком трајања. Јер, рођендан можда није толико битан, али ако сам твој претворила у чаролију, желим да и своме то учиним. Са или без тебе... Сам бираш. Најлепше би било да чаролију вратиш и учиниш чудо и да сада зачујем звоно и најлепшу љубавну ствар коју сањам цео свој живот. И даље верујем у тај моменат. Па хајде. Буди принц :)

Slika pred ponoć

Генерална — Аутор girly @ 22:21
Toliko mi toga leži na duši i guši me i pritiska grudi, a zapravo je u glavi, onakvoj kao na slici... I kad bih samo mogla da to izdahnem i da ostane samo kao slika... Bilo bi mnogo više od hiljadu reči. Ali prosto. Ne znam odakle da počnem da mislim i pišem. Ali eto... Neću niotkuda. Hoću samo da ti kažem: "srećan ti dan zaljubljenih" i to govorim prvi put u životu. I to tebi kažem poslednji put u životu. Volela bih da si ti to uradio i da ja mogu da te pozovem. Ali ne mogu. Moram da igram ovu neku igru koju ne razumem. Razumem samo da sam pri kraju i da ću uskoro odustati. Plašim se kašnjenja. Bol mi je već navika. Tako da... Ne znam. Ako si taj, nemoj da zakasniš. Već je minut do ponoći.

Фебруар

Генерална — Аутор girly @ 23:06
Фебруар је и мој омиљени месец је почео. Очекујем и желим и манифестујем да буде најјачи и прелеп и испуњен срећом и љубављу и пажњом, јер ми је јануар био никада гори месец за својих 25 година. Заправо их пуним у фебруару и то је један од разлога зашто га обожавам. У свом планеру сам заборавила да ставим рођендан, па се надам да ми је то знак да ће се десити нешто неочекивано и неланирано. Можда по први пут у животу добијем поклон. Под поклон рачунам једино нешто што је лично за мене, а не ординари поклони који немају душу. И ето. Универзум је јако луд и то ми је јуче доказао (десили су се неки позиви које сам прижељкивали, а одлагали су се).
Па, рођени мој, најдивнији мој звездани и малинкасто миришљави универзуме (мултиверзуме), твоја омиљена особа из прошлости те зове у помоћ, а и ја сам, Малина. Она која је данас открила дивно место у овом новом граду, шетала поред реке и окупана сунцем уживала што може дисати и што зна да ће се трауме излечити а да је љубав само корист и лепа емоција која доноси само срећу ономе ко је осећа... иако недостајање уме да заболи. Но... Барем не недостајем ја. Иако сам мало изневерена и усамљена јер нисам више онај центар и миљеница овог универзума, али не знам. Можда ће се све вратити како треба. Ја ионако верујем у кругове и знам да оно семе живота, онај кристални облик кругова који се понављају у виду шестице... знам да то семе враћа све на почетак, до почетка који је празан, али празан да доноси мир. Јер мир је божија ствар, а све божије је тако нешто што никада нећу моћи да опишем... Јер знам. У милијардама других, знам да мој бели папир А4 формата, са великим белим унутра, са мислима о црним рупама, кристалима, радиоактивности, љубави, доброти, миру, исправности, целинама, круговима и зеленој боји... вреди исто толико милијарди пута више. Зато што сам ја једна, сама и једна, једина оваква каква сам. Савршена. Флуидна и глинена, а опет тако прозирно угљенично непоновљива, у свим правцима ипак само једна ћелија, (онај број) пута поновљена у бескрај и бесконачност. Посебна јер сам то ја. Она.Та.Таква. Оваква. Тамо. Овде. Нигде. Свуда.Своја. Ничија. Свачија. Његова. Твоја. А онда ипак само ја. Его сум.
Заљуби се у мене на 14. фебруар и врати сећања на незаборав, јер ретко ко боји мандале на кеју, док траје журка ;) Имај ме за рођендан. Буди ту кад ће се десити само чуда. Јер овај фебруар је такав. Из мрака ме баца у ватромет, а затим у обојеност/испуњеност и те боје се враћају у сунчев (месечев) зрак који ће озарити лице једног невиног детета у Јапану. Јер ће процветати трешња, а ја ћу родити близанце, баш како је рекла она жена на улици што каже да сам много лепа и заљубљена. Нека причекају. Имамо до Јапана много улица, река, градова, физике и уметности да упознамо. Ако ипак не желе да чекају, онда ће бити окупани у мирисима трешње, а у зрацима сунца (мирис малине је само за универзум и малине и Малине) Јер овај свет нуди све! Само је потребно узети све. Имати душу која је довољно чиста да то све узме и не угледа мрак... Већ да круговима љубави дође до савршенства живота. Какав год да је! Фебруар ће показати. :)

Powered by blog.rs