Кругови љубави

Сети се

Генерална — Аутор girly @ 21:43
"Сети се Барбара... ооо Барбара" Волим то често да изговорим, чак и када нема везе са суштином разговора. Често и промашим суштину разговора, па све буде ок. Тако сам некако савршено, предивно никаква и несавршена. И тако, моја барбарице, сети се...
Желела сам да ме загрли са леђа, док смо на рејву и да се стопимо и будемо једно и заједно. И јебени универзум се постарао да то ио добијем. Ох... Итекако ме је зграбио отпозади и присвојио за себе. Тада сам желела да будем присвојена и његова, наравно. Само се никад нисам питала да ли је он мој, а кад бих се питала... можда нисам била спремна на одговоре, а можда и само нисам знала истину или сам само изгубила осећај и поверење. И даље једно велико не знам и тако ће и остати. Умеју ти загрљаји да заболе, али много више боли одсуство истих. Уме тај загрљај да доведе до боли, али је доводио и до опроштаја. Да, болело је. Али да, и даље вишеболи одсуство и опет бих, али не смем, о како не смем, барбара, да зажелим жељу о томе, о сусрету, о њему. Волела бих да се ништа није десило или да знам. Аа једино што знам је да нисам присутна у моменту и у овом телу. Нисам ту. Са осмехом на лицу, са прелепом косом,одећом,шминком, успешна, на увид задовољна, али... ох, како једно велико али квари сву ту идилу да будем мало више присутна и да се мало више осећам живом, а мало мање депресивном и изгубљеном. Знам. Биће ок. Опет, знам да није. И пустила сам и решила сам и не јављам се и не дам на себе, али дала сам...Дала сам све на себе. Сав терет и бол. Све. И забога, опет волим. Како?!
Зашто опет волим загрљаје с леђа, позиве у четири ујутру, дубоко дисање, његове руке које стискају моје груди и струк и његово нешто у мени, за заувек у кармичкој дужности, у тој љубави какву је обећао о каквој је само лагао и због које болујем, грчим се, плашим се, не спавам, не купам се и не могу да се освестим? И зашто су све те ствари које волим моји немири, моји највећи страхови и као да желим да њима да се суочим, да их осетим, да будем мали миш, киша да пада и да ја осетим руке по врату и никад не пожелим пријатељство, јер је престала та одлука још од оног дана на клупи када сам мазила тетоважу и када смо заједно грцали у сузама, знајући (ипак само ја) да смо пронашли сродну душу. Шта је јебено сродна душа? Шта је бре душа? А сломљена? Па то је. Мора да је од стакла, кад може да се сломи. Или ипак од леда, јер може и да се истопи. Или ипак само не постоји, јер је лакше да тако мислиш.
Ох, како бих, барбара, волела да сам глупа. Поред тога, често и да немам чула и осећаје, јер.. Лакше буде. Лакше буде да се преживи у свету који не прихвата твоју срж и суштину, посебност и сачувани грал за вечност у бесконачноме. За круг љубави. Смеш да волиш себе, смеш да будеш све што пожелиш (чак иако си жена ахаа!читам у новинама ових дана), али не можеш да будеш прихваћен. Јер људи те желе заробљеног, да им не убијаш "савршено" друштво у којем живе, вештачку творевину створену да уништи исту ту душу. И неће је сломити. И неће је истопити. Јер не може! Јeр сам одлучила. Била сам и једно и друго. Нећу никада више бити ни једно ни друго. Ни насилник ни жртва!!!! Само своја. Луда физичарка са својим папирима, у борби за своју венеру, за свој живот, свој грал... Заболе ме за друштво и екстровертне. Ја сам интро и заиста сам супер овако сама! Само кад бих имала њега да ме ухвати отпозади и шапне да ме воли и да жели да причамо о Марсу. Зашто? Зато што је то први корак. Аа до тада имам да научим много електронике, физике, радиотерапије, програмирања, администрације, живота у свом неком стану... Морам сама! Јебига. Било би лепше и лакше са њим, са тобом. Али.. Не волиш ме.Све је само продукт тога. Ти се лечи! Ја сам сада ипак само одсутна. Привремено! Јер све што сам покушавала је да изазовем емпатију или зрно емпатије према себи! Нисам успела ни крајњим и нјагорим мерама. То су и моје трауме! Као твоје ће проћи. Настави да будеш генијалан и бриљантан и посебан као и пре овога! Заиста то мислим и заиста ћу заувек имати посебно место за некога таквог! Дошло је до судара светова који су саздани од те генијалности. Један свет је преузео све импулсе и енергију и тај свет сам ја. Други само наставља свој пут нетакнут и тај свет си ти. Боли... Срећно! Надам се да ћеш наћи подршку! Волим те, и даље. И не дам више своје емоције. Задржавам их за себе

Riba koja ne zna da pliva i rak koji joj izjeda srce

Генерална — Аутор girly @ 00:27
text-align: left;">t;">
Capela, Orion, Mesec, Mars... Četiri jedinstvene stvari poređane na nebu u ovom trenutku. Svaka vezuje za uspomene i svaka vezuje za priču koju bih sada delila sa nekim. Nisam sama! Imam mnogo ljudi, imam prijatelje i porodicu i ceo svet na raspolaganju, svačije srce i svačije vreme. Sem jedno. Sem jedno koje mi je jedino i potrebno. I vreme i srce. Ni vreme ni srce. Odbačenost i usamljenost. Izgubljenost u vremenu, ali i u prostoru. Prostoru koji sam želela da napustim, promenim, ugasim. Shape of water. Mogla sam biti. Moram biti. Jednom. Kada moja duša možda ne bude bila spremna da dođe u svoje stanje ni u ovom životu. Možda. Možda u ovom opet budem poželela da se udavim, ugušim, budem srećna i zadovoljna. Nisam. Bilo je hladno. Želela sam da se borim. Želela sam ljubav i empatiju i da sve ovo mračno predam onome ko je oduzeo svetlost. Oduzeo osobi kojoj ju je dao kao nadu u katarzu, ali katarzu u vidu sreće i poletenja na taj čuveni Mars, uz uspomenu na ove zvezde i taj jedan satelit... Mars. Ali i ovo nebo je divno, ako imaš s kim da ga deliš. Ako imaš oči koje će ga gledati dok ti gledaš u njih. Ubijeni u svemir, naviknuti na svetlost, osuđeni na mrak. Sam si birao. Ja sam samo došla, verovala, volela i predala se. Sve je tu negde, u ovim očima, u ovoj žuto-zelenoj boji, u ovom medu i belini koja je najjača stvar na ovome svetu. U ovoj osobi koja je rođena da osvoji svet! Drži je za ruke i osvajajte ga zajedno. Nemoj da je vučeš u mrak zato što se plašiš i zato što si slab... Nemoj da rušiš i ubijaš najlepšu ljubavnu priču u kratkoj istoriji vremena! Ali... Mislim da već jesi. Zato što me ne voliš

Tok

Генерална — Аутор girly @ 21:49
Priča mi se s tobom, do jutra, do smrzavanja, do svitanja, do pogleda, dodira, do meda sa usana, do predivnog izlaska sunca na mostu iznad Dunava koji teče i nosi svoju boju negde daleko gde se ne bismo prepoznali... Ali naše duše bi možda i tada želele da se spoje, jer možda su zajedno lutale u zvezdanoj prašini i nosile gen neke nove civilizacije... Ove naše. Ove naše koju smo mesecima pokušavali da ukapiramo. Aa onda se desilo da kapiramo sebe i svoju iluziju, ali ne i svet koji isto kao Dunav teče, ali u besmisao i do kraja kružnice koja će svojim krajem stvoriti novi početak. Ali sve što je u tom kraju bilo duša, bilo živo i neumorno želelo da priča i deli misao, reč, emociju (kao ja sada), više takvo biti neće. Energija koja struji u nama, materijalnom svetu, prestaće da bude taj oblik. Postaće neki drugi, možda ne više srodan, možda na potpuno drugom delu kruga i možda nikad više dostići pređašnji oblik. Znam da neće nestati. Ali znam i da imam taj ego i da on govori iz dubine moje glave, do središta mojih organa, do one tačke gde se hemija pretvara u leptira, ali i u gorčinu. Tu je. Tu je ono što ego govori: "nikad više" Aa tako želim da ne moram ni da kaže više. Nego da samo bude tako, bude to i nastavi da postoji i teče. Jer eto, kada voliš, sve je ispravno. Kada voliš, onda nema kraja kružnice, nema mraka, nema promene. Ima samo tok života, emocija, misli, reči, postojanja, disanja. Ima samo tok. Kakav god bio. Dunav neka mu nametne svoju boju i oblik. Ja samo želim da teče. Ja samo želim da nastavi da teče. Panta rei! Ti si samo trebao da voliš. Aa nisi. Ja jesam. I to nije trebalo. Ali... Samo neka teče. Samo neka pričamo. O mravima.

Powered by blog.rs