Кругови љубави

Bliska osoba

Генерална — Аутор girly @ 02:53
Mislim da smo odavno, kolektivno, otišli dođavola i često se zapitam zašto ja uopšte trošim svoje reči, pogotovo na pisanje... Ko čita? Ko sluša? Ko vidi? Ko oseća? Niko. Kad čujem za reč samoubistvo, kad pomislim da ja to želim u trenucima bezizlaznosti, setim se i da uvek postoji neko kome sam makar nagovestila da sam loše i da ne vidim poentu i da želim da pobegnem od ovog sveta.I znate šta? Niko nikada nije čuo i saslušao. Tek kada sam to i pokušala da uradim (priznajem), neko - on- je vrisnuo i vratio me iz mrtvih. Ali ja i jesam mrtva, jer samo mrtav čovek iznutra može da ubije i svoje telo. Moja duša je svetla, moje emocije su čiste, ali moje misli... To imamo veliki haos i ja ne znam za izlaz. Ne želim psihologa. Ne da se stidim, ne da mi je nepotreban, nego samo ne želim. Želim da imam osobu koja nije profesionalno lice i koja će me slušati. Zašto? Zato što i dalje gajim nade da ovaj svet nije načisto propao i da postoji neko, pod milim bogom, ko će želeti samo da sasluša sa čim se moja glava bori. I može i da se smeje, ali ne može da kaže da ja nemam probleme. Jer ih imam. Moji su. Najmanji na svetu, ali u mojoj glavi stvaraju haos. Oseti me. Neka me neko oseti! Pa zaboga... Slušajte ljude! Saslušajte ih, imajte vremena za njih! Pogotovo ljude koji su vam bliski. I da, roditelji i porodica bi me uvek saslušali, ali... Njih ne želim da opterećujem. Oni su jedina svetlost koju vidim kada zapravo i ne vidim izlaz. Jedina emocija koja ne prestaje i jedino nešto što ovaj svet čini kao vrednu stanicu. Aa nije... Znam da je samo privid,ali tome sam se priključila. Čak i ja :) I da... Nemam blisku osobu i jako je tužno.

Powered by blog.rs