Кругови љубави

Šetnja

Генерална — Аутор girly @ 00:29
Možda nije sve okej, ali biram da bude na način da kroz sve to samo prođem. Biram da se opustim u svetu u kome možda ne razumem sve. Biram svoje lepe emocije i nije mi žao čak iako ih neko odbije ili ako sam suvišna, pa me ne želi više. Ja sam i dalje ta ista, ono platno u pozadini na kome slikamo svoj život. Ja sam to platno. Sve ostalo je prikaz dinamičke slike koju ja biram i koju ja privlačim. Pozitivna uverenja stvaraju pozitivne ishode i time se vodim ovih dana. Jer znate, iako sam zbunjena tuđim reakcijama, iako se brzo opustim, ipak postoje oni momenti impulsa kada sam loša, na prvom mestu po sebe, a onda po druge. Ali... Sve je okej. Srećna sam jer sam doživela nešto lepo. Ne želim da razmišljam. Želim da se prepustim sadašnjosti. I iako je subota bliska budućnost, ne želim ni o tome da razmišljam, već da samo doživim sve što je njemu na umu, a bogami i na duši. Ne razumem ga. Možda je to oproštaj, možda tračak nade. No, ne želim da ga razumem. Želim da doživim to. Ja njega mnogo volim. I dalje volim i to se čak i povećava. Znate ono kad vam je sve slatko. Ee tako nekako. Ne osećam uzbuđenje, nego onaj vid ispunjenosti i mira, samo jer mislim o njemu. Ali ima jedan problem... On i njegova osećanja i njegove misli. To već ne razumem, to već ne znam i samo zato se zateknem kako ipak razmišljam o budućnosti.
Tuširala sam se i sedela pod tušem. Nije bio ni hladan tuš, samo tuš. Mislila sam o njemu i želela da je tu. I plašila sam se da li sam ga izgubila u borbi da ga ne izgubim. Bila sam jako glupa i nemarna, ali moja prijateljica anksioznost mi je "pomogla" u tome. Ali ista ta prijateljica mi je zaista prijatelj, jer me je dovela do dna, do onog vremena kada sam rekla da se ceo život srušio, do onog mesta gde sam počela da ga gradim. Ali moram da ga sagradim. I znam da moram sama, oduvek sam to znala. Ali ja nisam želela da budem sama, ako sam pronašla nešto što je "moje", nekoga ko je polovina moje duše i nekoga koga znam kroz sve živote koje sam dosad proživela. Čoveče, pa ti si taj. Ali plašim se da sam izgubila. Aa ako sam izgubila, onda sam sve promašila i nisam pronašla ništa i to me je malo zabrinulo. I opet sam se setila svih onih zajedničkih tuširanja i svakog dodirivanje kože o kožu, svakog uzdaha i izdaha, svakog ekstremuma senzualnosti i svake definicije mira. Zamislila sam ga. Bilo je kao nekad,ali još i jače, ako razumete. Imala sam to. Imala sam taj trenutak. Nisam umela da se prepustim i nisam umela da zračim samo pozitivna uverenja i sad se baš plašim. Jer ako negativnost i napad panike i posesivnost i bilo šta mogu oterati osobu koja je stvorena za vas, koja vas voli i koja je govorila sve lepote ovoga sveta, onda je tu neko nekoga gadno izmanipulisao, a sve se plašim da ja nisam manipulisala. Prestala sam to da radim. Kada sam upoznala lepe emocije i sebe, prestala sam da manipulišem. I onda: da li sam u tim lepim emocijama dozvolila da sa mnom manipulišu? I ne bi to bilo nimalo loše, samo bih volela da znam.
Jedino što sada znam jeste da ja osećam preveliku ljubav, zahvalnost, lojalnost, poštovanje, strast, nedostajanje,ispunjenost ka jednoj osobi. I znam da umem da sačekam. I znam da sam srećna kada zamislim kako mi za mesec dana prilazi s leđa, dok se čuje tehno, obuhvata oko struka, diše za vrat i ljubi u kosu, govoreći da me voli i da ga topim i da sam jedina zauvek. Zar je to samo u mojoj glavi zamisliva istina?
Slagala sam kad sam rekla da ne preispitujem. Pa i nisam do juče. Do juče kada je poslao da želi šetnju bez pričanja. Samo šetnja. I to je deo koji mi je pokrenuo vatromet od misli. No. Kao što rekoh. Neka anksioznost i overthinking ne budu sinonimi za nešto loše. Mene su one nekada dovele i do najdivnijih zaključaka i ključeva života koji su me odveli do vasionskog zena. Ne mora meditacija biti samo odsustvo misli. Može to biti i jedna šetnja kroz sve one misli. I želim da sve bude tako. Šetnja. Mirna šetnja. Mirna šetnja u kojoj se sve može osetiti. Sve je isključeno. Šetaš kroz misli. Šetaš kroz emocije. Šetaš kroz vasionu. Šetaš kroz sebe. Šetaš sa sobom. Šetam sa tobom. Pa hajde u tu šetnju. Jedva čekam subotu. Šta god da se desi. Volim te. Šta god da se desi. Prijatelj sam ti. Šta god da se desi. Želim te pored sebe. Ne mora se ništa ni desiti. Samo neka te još malo kraj mene, ako je poslednji put. Neka te do jutra, isto kao i na prvom susretu. Možda su se uloge zamenile. Energija, dark matter, vreme, serija Dark, crne rupe, informacija, ti i ja. I jedna šetnja.

Forever

Генерална — Аутор girly @ 00:03
Pročitala sam nešto što me navelo da napišem ovaj članak, a naravno da me je pokrenula povezanost sa njim na tu temu.
Mladić je "pitao" univerzum koliko dugo smo mi ovde i on mu je odgovorio "forever", a kada je pitao još koliko je dugo onda on ovde, on je odgovorio: "forever more". I kada je upitao a koji deo mene je tu forever, odgovor je bio onaj deo self - JA. I da... Mi smo ovde i uopšte bilo gde baš forever i zauvek i reći ćemo beskonačno. Mi smo nastali iz tamo neke zvezdane prašine i kroz neke genetske blah blah stvari smo dobili baš ovo što smo danas, ali kada nas ne bude bilo u ovom obliku (nesumnjivo ćemo svi umreti) mi ne nestajemo. Mi samo dalje postojimo u drugom obliku. Koji god oblik da želite i u šta god da verujete, prihvatljivo je, ali je jedina istina ta da ne nestajemo. Samo promenimo oblik, samo promenimo svest i samosmo još jedno zauvek, još forever more tu i to je zaista prelepo i pokretački da verujemo u lepotu života. On me je naučio. Ti si me naučio, jer se nadam da ovo čitaš. Ti si me naučio da je život nešto što nisam mogla ni da zamislim. Ja sam svoj baš sjebala, ali ima nade da ga popravim i da promenim stvari. Samo ne mogu bez da nisi pored mene. Ne mogu ako me ne budeš držao za ruku. Nema smisla. Nema poente. Ali eto... Srećna sam jer će sve ovo jednom biti samo malena informacija koja u vidu nečega pluta među zvezdama i ponovo se vraća svom univerzumu. Verovaću univerzumu, ali ako je jednom dao šansu, onda je na nama da je iskoristimo. Mislim ipak da je neće dati po drugi put. Zagrli me. Poljubi me. Zadrži me za sebe. Privij me na grudi. I ćuti. Samo nemoj odlaziti zato što sam osoba koja ima napade panike i anksiozna je. Znaš... Isti smo. I meni nije teško da te grlim ili radim šta god da želiš u tom trenutku. Aa ja ti nikad nisam rekla da je sve što mi treba tada upravo zagrljaj. I sad ti kažem. Prvi i poslednji put. ZAGRLI ME. Za forever. I forever more.

Powered by blog.rs