Кругови љубави

Огледало 2

Генерална — Аутор girly @ 01:22
Не могу да верујем да је од тада прошло 7 година. Још више се чудим што сам ја тада имала само 17 година, а ипак сам написала нешто о чему данас, са 24 година, размишљам и приближно је исто, само много мрачније. Вероватно се нико не сећа мог текста Огледало, али сада имам наставак тог текста и данас ми је једини спас писање. "Шта видите када погледате свој одраз у огледалу? Да ли сте задовољни? Да ли је тај лик тамо одраз ваше личности, вашег лика, или неко сасвим други?" (нисам сигурна да ли треба саму себе да цитирам) И даље волим да посматрам себе у огледалу. Волим и свој тен (сада је мало преплануо), своје ноге (данас згодније), своју дугу косу, неправилан нос, рупицу у бради, увијене и дуе трепавице, прелепе очи које мењају боју... Али шта се дешава када погледам у те очи? Зашто зенице шире своје црнило и празнину у секунди и то на све што видим? Људи моји. Ја себе не могу да погледам у очи. Све што видим је црнило и душа која је исто тако постала црна, као земља, као свемир, као круг. Схватила сам да иако свет око себе тежим да обојим, свет у мени нема уметничку вредност и мешавина боја није бела (сунчева светлост), него црна. Толико црна да сам почела да се гушим и скупљам у свом кругу, свом негативном кругу, свом обрнутом кругу, свом кругу. Мислим да је то стање депресије, без маније. Манија ми је боља да се снађем. Много се тога променило, знам. Моја личност је доживела ситне корекције, али ипак... То сам ја. Иста она наивна девојчица, са очима детета, а душом анђела, али анђела који трпи много притисака. Морам да кажем: душа јаког анђела. Душа анђела чији крик можете чути једино у његовом осмеху. Душа изгубљеног анђела. Могу ли се вратити у своје гнездо? Не желим да чујем Sound of silence и "Hello darkness, my old friend" Хоћу да чујем песму анђела и да полетим негде ка светлости. Желим да живим. Само не знам како. Могу сама и поручујем то себи свакодневно, али не знам сама. Желим да си ту и да ми помогнеш. А ја? Ја хоћу да се трудим да постанем стабилнија и паметнија. Да у огледалу поново видим само себе и да будем задовољна оним што видим. "Али у огледалу, машта не постоји." - и ја желим да реалан лик у огледалу будем заиста ја, онаква каква сам. Сада, после 7 година, ред је да и то непотпуно уоквирим са једно потпуно и оно што ћу видети буде једноставно потпуна ја. Аа после 7 година, ја видим црнило. Видим себе каква не желим да будем, а то је добар корак ка тражењу. Само нека кренем. Не желим више да стојим испред огледала. Желим да одем негде далеко, далеко у себе и у свету око себе. Далеко у неон. Дубоко у боје. Дубоко у круг. Бесконачно у круг. Дај ми руку. Пољуби ме. Дођи у овај круг. Уђи у ову петљу. Стави тачку на end и буди мој круг љубави. Знам да нећу умети да те волим испочетка, знам да ћу опет бити она мрачна ја, али кад будемо постали неон, па бели круг, заслужићу да одемо на Нови Зеланд и ослободимо своју змију, спознамо себе. Ти себе, ја себе, а заједно да створимо љубав, онакву каква треба да буде. Онаква какву анђели певају. Ти, ретардирани анђео. Ја, изгубљени анђео. Заједно - љубав! Чиста? Не. Токсична? Да. Јер шта вреди волети, ако не знаш како је гушити се док волиш и уједно дођи до границе са смрђу. Погледати је у очи и рећи јој да не може учинити ништа вашој љубави. Јер, ми јесмо анђели, али не они анђели. Него они чудни, својствени, посебни и црни. Нисмо пали, али смо на граници да увек можемо гледати у пад других анђела. Ми никад нећемо пасти, јер у огледалу видимо себе, јер у огледалу видимо границу, јер је живот на граници занимљив. Јер... Желим да нисмо нормални у овом кругу љубави. Овај је збуњујући. Овај је психо. Овај је тај. Круг љубави

Петља

Генерална — Аутор girly @ 00:36
Нисам IT стручњак и не знам како то функционише у прорамирању, али ме за живот јако интересује када човек упадне у ту бесконачну петљу. Знам да из ње нема излаза. Знам да сам у њу упала. И мој крик изнутра покушава да изађе на површину и да неко изван програма мог комјутера званог живот деинсталира све и врати ме на почетак, код оног момента >bodybody< и када себе дам као физички објекат пун наде и звезда у очима, бум. Програм више не ради. Све експлодира. Ја манијакално тражим грешку. Затим депресивно тражим да ми он помогне у тражењу грешке. Уништим програм. И све испочетка. И петља бива покренута, иако сваки пут уништим све и крећем много јача и паметнија, не умем да нађем грешку. Не умем да изађем. Сакрила сам се дубоко испод стакленог звона, попут Звончице и чекам. Чекам да ме магија покрене и извуче, јер тренутак кад звона звоне, је тренутак кад се питамо за ким звоне. Моје стаклено звоно, звони за мене. За моју смрт, изнова и изнова. За смрт мог програма, изнова и изнова. За једно end изнова и изнова. И за једну тачку, коју увек испустим. Спаси ме! Саму себе не умем. У петљи сам, бесконачној.

Powered by blog.rs