Кругови љубави

Твој град

Генерална — Аутор girly @ 02:01
Дошла сам у твој град, такорећи. Напослетку је требало да дођем теби, али заправо нисам дошла никоме, дошла сам сама и јесам ту сама, засад. Лутам улицама, зато што су прелепе, зато што је пролеће, зато што свет мирише, иако смо под маскама, зато што волим да посматрам људе, зато што обожавам шетње, зато што...ето. Не знам да ли желим да те случајно сретнем, нисам ни размишљала да је то могуће, али у неким тренуцима ухватим себе како се окренем ако видим некога ко мало личи на тебе, с тога, негде дубоко се надам сусрету (вероватноћа приближна нули). Плашим се реакције и посустајања од свега што сам градила читавих месец дана. Плашим се пробијања потенцијалне баријере. Кад прођем поред твоје зграде (морам ту да прођем где год кренула, где нађе да живиш на том ћошку хаха) ни не окренем се. Само уздигнуто ходам, онако како ћу заувек ходати надаље. Имам мантру, толико јаку, да заиста цветам колико и ово пролеће. "Млада сам. Волим се. Пада киша? Па ок. Нека пада." С тобом сам у свему пожурила и заборавила на тај сегмент да сам млада и да имам много тога да градим и сама, па тек онда с неким. Градићу и саградићу. Замак! Тек треба завршити мастер студије, тек треба наћи посао, тек треба напредовати на истом, тек треба наћи стан и град и предео, државу, тек треба зарадити, остварити неке мале (богами и велике) снове, изградити своју личност, повећати све кругове... А онда има времена да се опет пронађе овакво нешто као што си ти обећао. Али овог пута ћу се ја поставити на много вишем новоу, зато што и јесам виши ниво. Ја прихватам и много ниже од себе, обавезно, али то не значи да не знам да ћу стремити ка савршенству. Бојала сам се да нисам толико савршена, али јесам. У сваком моменту сам најсавршенија могућа, а већ у наредном само боља. Ја сам. Реална и ту. Да. Треба ми неко. Често имам потребу, али не потребу какву ти, а и скоро сви мушкарци, једино видите. Него све потребе једне нежне душе. То си упропастио. Знао си. Зато и јеси крив за упропашћавање. Али, драги мој... Инспирисао си ме да напишем књигу. Написаћу ти књигу. Не заслужујеш је, али највероватније да је никад не би ни прочитао, чак и да је имаш у поседу. Зато што си заправо ти тај који се не помера са места (да кажемо комфорна зона). Ја сам свесна да сам негде и тамо и овамо и прескачем и прескочила сам огроман циклус те зоне, иако многи не виде. Нису живели на Косову и не знају шта је заправо тамо та зона комфора. Али да не причам о томе. Знај... Ти имаш несигурности. Реши их сам са собом. Ја више не могу да будем ту. А ту сам. Управо ту, у граду у коме сам била најсрећнија икад, на местима на којима сам мислила да сам била вољена, у соби која је сада чак и предивна. Упијам живот. Живим га сада, али има још многооо тога у животу за мене. Наравно да ће бити само лепог, јер све остало није ни вредно помињања или сећања. Ствари заправо живе искључиво ако су у сећању, меморисани попут једне слике у телефону. Све се о може избрисати и након тога као да није ни постојало. Зато ружне слике бришем одмах, твоје сам сачувала, јер си леп као лутка, своје сам изгубила јер ми се све од технологије покварило. Нека... Рекох да ме чекају нове успомене. Лепше, јаче, брже, боље, дуготрајније. Штета што је наша била јако кратка, недовољна да те волим. Тако бих желела да те сретнем. Да. Волела бих. Иако се плашим, волела бих. Ипак си ти неко чиме ћу га описивати. Нови Сад - град љубави и толеранције, за друге. Нови сад - наш град моје љубави и твоје толеранције - за мене. Шетај. Ту сам ♥

Pismo

Генерална — Аутор girly @ 19:25
Prenosim vam jedno pismo koje sam videla u Wannabe magazinu - Pismo muškarcu koji nije bio spreman: "Jednom si mi rekao "izvini" za ono nešto od pre, a ja sam se smejala. Dodao si "ako ti to išta znači" i ja sam se još smejala. Ne znači mi. Ni jedno izvini, posle koga nije usledio čin iskupljenja, nikada mi nije značilo. Ne primam i ne dajem izvinjenja, posle kojih ne možemo da radimo na tome da se bolje razumemo, manje povređujemo, da se više ne izvinjavamo. To što ne primam izvinjenje, ne znači da ti nisam oprostila. Odavno. Čim sam shvatila da nisi umeo i mogao drugačije. Ali još se mučim sa opraštanjem sebi što sam bila ubeđena da možeš da naučiš. Previdela sam da možda uopšte ne želiš da naučiš. Nije mi palona pamet da nisam ja ta uz koju možeš bolje, strasnije, ljubavnije.Nisam htela da ostanem bez tebe. Iako nisam mnogo tebe imala, ne zaista. Znala sam da i ti sam nemaš mnogo sebe, inače bi i ono malo tebe što samimala, bilo mnogo veće. Ali meni nije ni trebalo mnogo više. Nisam pomislila da treba tebi. Da ti je potrebno da neko želi mnogo više, da ti je potrebno da daš mnogo više. Prihvatila sam te nespremnog. Takva je priroda stvari u takvoj vezi. Mlad, neiskusan, neintegrisan, u potrazi za svim pravim stvarima koje će ga opredeliti,definisiti, otesati, istančati, isceliti. Nije mi bilo dosadno da čekam da sve to izvedeš, da posmatram kako napreduješ, da navijam za tebe. Nikad mi ne bi dosadilo. Ali nije mi palo na pamet da tebi ne treba žena navijač, mentor, vođa, savetnik, prijatelj. Ili da ja nisam ta žena.I sada razmatram sve što mi nije palo na pamet. Zato što hoću da znam da li nisi bio spreman za mene, ili je ta spremnost nešto što imaš ili nemaš. Da li sispreman sada? Ne za mene. Za sebe. Za život. Da li ćeš ikada biti spreman? Volela bih da to posmatram izbiliza. Jer znam da nikada ne bih zaključila da nemaš kapaciteta i da nema nade. Nikada ne bih prestala da navijam za tebe. I nikad nisam. Volela bih da si porastao uz mene. Volela bih da si još uvek uz mene. Volela bih da si srećan sa mnom. Ali volela bih i da porasteš uz bilo koga,da budeš srećan sa nekim, da voliš sebe. Jer tada bih znala da si dobio od mene, od nas, nešto važno i dragoceno, da si naučio, da si postao to što jaznam da ti možeš da budeš, da si pronašao sebe – jer to je jedino što sam želela za tebe. I dalje želim. Ako ne možeš ovde, pored mene, onda tamo, ili bilo gde, sam ili sa bilo kim. Godine pripreme su prošle. Da li si sada makar malo spremniji nego onda? Da li sam ti u proteklim godinama nanela štetu i sputala te, nastojeći da ti pokažem i dočaram slobodu, toliko da više uopšte ne želiš da budeš spreman na tako strašne stvari? Dajem li sebi previše značaja kad uopšte mislim da je to moguće? Šta je ono što mi sada ne pada na pamet? Da nisi ni mogao da budeš spreman za mene, jer ti meni nisi značio sve ono što želiš nekome da značiš? Čudna je ljubav. Sigurna sam da je ljubav, jer nije prestala. Ja znam da nisi moja srodna duša, moja druga polovina. Ali ti jesi moja srodna duša, iz jata srodnih duša koje prepoznajem i volim, jer smo zajedno poleteli ka slobodi, jednom… Nisi ljubav mog života, koja me je probudila, pokrenula, uzdrmala i promenila – na šta se uostalom i odnosi mit o prinčevom poljupcu koji budi princezu iz sna. Ali jesi moja ljubav, ona koja prihvata da su stvari takve kakve su ida se neće promeniti onako kako ja želim. Možda to ni iz daleka nije bilo dovoljno da budeš spreman. A možda samo pokušavam da preuzmem svoj deo odgovornosti, koji ne postoji? Preuzimam pogrešan deo? Promašujem suštinu ne želeći da mislim da prosto nisi dorastao izazovu i da možda nikad i nećeš dorasti, jer to nije taj izazov za tebe. Kad bi mogao da se vidiš mojim očima, možda bi se više voleo.Možda bi bio spremniji. Možda ćeš moći. Nekad, negde, sa nekim. Možda sam sada spremna da to prihvatim."

Лаж

Генерална — Аутор girly @ 05:11
Један једини пут сам те слагала једну ствар. Александра ме је подсетила једним директним питањем пре неколико дана и ја сам се сетила да та лаж и даље виси ту и тамо у ваздуху. Питала ме је да ли бих се удала за некога у овом тренутку, а ја сам само наивно климнула главом и знала је наравно о коме је реч. Ни саму себе не разумем у вези са било којим поступком са тобом, али знам шта осећам и шта сам видела, чула и замислила (очигледно). Углавном имам јаке принципе и знам шта ми је приоритет као девојци од 24 године, али са тобом је све као магла. Просто бих пристала и да поставим сав свој пут ка успеху на друго место, апсолутно све на друго место, и да те поставим тамо где не заслужујеш нимало да будеш. Тренутно си на последњем месту у мом животу, али си ту. И једном да видим те мачкасте и тупаво плаве очи пуне лажи, ја ћу им опет поверовати. Изнова и изнова као inception у сну, будим се, оцрним, мрзим, не желим, гурам и будим, оцрним, мрзим, не желим, гурам... али се то понавља и ти си ту па ту и опет све у круг и ја те на крају крајева много волим на неки чудан начин, нормалан за тако кратак период колико си ту. Да ли је то токсично, да ли је илузија, да ли је лудост... није ми јасно. Само ми је јасно да твоја обећања стоје мени урезана и као да сам глина обликована твојом идејом. Не знаш шта је љубав, нико те није волео и ја те јако жалим. Ја бих и као пријатељ желела да ти помогнем да упознаш љубав, али ти очигледно бираш начин да будеш повређен и изманипулисан неком небитном девојком. У реду је. Али није у реду да си толико битан. Нећу то дозволити. Дозволила сам, али си невероватна лекција, само у јако погрешно време, у јако тананом простору. Сада ми је све јасно, апсолутно сам укапирала принцип по коме функционише једна особа мушког пола (не могу рећи мушкарац, јер ниједан мушкарац никад није имао више ватре у себи и већу храброст и био јачи од мене и због тога су и бежали). Али јасно ми је након периода у коме желим некога, након периода у коме сам себи рекла да ми је довољно линија које могу ставити (понављам да имам те принципе). Био си баш последњи ексер на мојој огради и сада је штит превелики и патиће тај неко коме ћу дозволити да ми приђе, патићу ја која ћу одустати од препуштања, баш због тебе. Само ти нећеш патити. Надам се да само та фамозна карма постоји и да није лаж :( И није ми јасно како сам успела себе да увијем у малени бисер и ставим се у твој длан. Ти си оскрнавио најлепши природни накит, цео један циклус стварања и то си учинио свесно. Најгори део целе приче је твоја свесност уништавања драгоценог бисера. Најгори крај приче је управо овај. Моје неразумевање, твој бег и опет мој ожиљак у виду отворености и препуштања и давања целог у љубави. Ма да ли је то уопште добро? Сви о томе говоре, а да ли је ико икада из давања себе целог добио било шта лепо заузврат? НЕЕЕЕ. Нема више давања. Само узимање и само контролисање и само и искључиво bitch boss. Али то када будемо били boss ;) И волела бих те. И сад. Али нећу никад више. Нисам разумела шта је понос, али изгледа да је покуцала на врата и изгледа да ће преузети контролу. Никад не бих више волела тебе, а да ти то знаш. Спремна сам, могу, желим, али ти то никад нећеш добити. Никад ти нећу дозволити да будеш победник. Зато што те мрзим. Зато што си једини мушкарац због кога сам плакала и који ме је повредио. Никада то нећу опростити без да ти душу пре тога не поломим. То сам ти већ написала. Аа што се тиче лажи. Можда ни не морам да је кажем, јер је доста тога и речено у овом мом контрадикторном тексту, али дошла сам да дам риспект за ту лаж, па је ред да је напишем. Питао си ме да ли би због тебе одустала због посла у другом граду и остала ту са тобом и ипак сачекала посао ту са тобом (понављам). Ја сам, тада, да бих испала мало мање јадна, ипак рекла да не бих одустала и да ми је то на првом месту. Јесте и сада, али ипак бих увек и у сваком моменту изабрала љубав. Јер је до тебе нисам познавала. Била сам и заљубљена и волела сам, али ми се никад није десила љубав. Десиће се опет, не сумњам, али засад је не желим и умећу да се контролишем и да ум поставим изнад сваке емоције. Барем сада то видим. Бивала сам и слепа, али ово... Ово никада нисам имала. Ово што јесте љубав и што мени јесте љубав. Бирам њу. Ако се будеш питао по други пут ;)

Извриштај

Генерална — Аутор girly @ 03:19
Сви моји ожиљци сада крваре, капилари пуцају, очи плачу и ја изнутра вриштим да те мрзим. Просто морам да ти напишем да те мрзим из дна душе и да никако не могу да постанем равнодушна. Као на клацкалици идем са висине до дна и никако да нађем равнотежу, зато што си све пореметио и све уништио. Све своје немире донео у мој мир у који сам те пустила без иједне једине баријере. Сад је само остао твој немир, твоје несигурности, твоји комплекси и страхови, јер ја своје ни немам. Ја бих мењала, али немам шта. Не знам шта. Не постоји шта. Ти треба да мењаш себе да би могао да прихватиш мене у свој "мир". Али ти више ниси ту. Знао си све и опет свесно све уништио, животињо проклета. Ја немам начина да ти се обратим и да успоставим равнотежу и да престанем себи урушавати живот и здравље. Ненормално те мрзим! МРЗИМ! Толико да бих могла сад да умрем у том загрљају и да све прегазим. Зато што мрзим тебе, а себе гушим и себи наносим штету и ту негде око 4 ујутру мрзим и себе јер сам дозволила све то неком пролазном манијаку до кога две реченице не могу да допру и ко о мени не мисли читав месец уназад. Желим да ти вратим ове атоме које си донео. Носи их! Носи све, само одлази са свим својим лажима и поједи их за вечеру. Надам се да ћеш се и удавити сваким тим атомом. Превише их је! Довиђења Б!

Powered by blog.rs