Кругови љубави

Pismo

Генерална — Аутор girly @ 19:25
Prenosim vam jedno pismo koje sam videla u Wannabe magazinu - Pismo muškarcu koji nije bio spreman: "Jednom si mi rekao "izvini" za ono nešto od pre, a ja sam se smejala. Dodao si "ako ti to išta znači" i ja sam se još smejala. Ne znači mi. Ni jedno izvini, posle koga nije usledio čin iskupljenja, nikada mi nije značilo. Ne primam i ne dajem izvinjenja, posle kojih ne možemo da radimo na tome da se bolje razumemo, manje povređujemo, da se više ne izvinjavamo. To što ne primam izvinjenje, ne znači da ti nisam oprostila. Odavno. Čim sam shvatila da nisi umeo i mogao drugačije. Ali još se mučim sa opraštanjem sebi što sam bila ubeđena da možeš da naučiš. Previdela sam da možda uopšte ne želiš da naučiš. Nije mi palona pamet da nisam ja ta uz koju možeš bolje, strasnije, ljubavnije.Nisam htela da ostanem bez tebe. Iako nisam mnogo tebe imala, ne zaista. Znala sam da i ti sam nemaš mnogo sebe, inače bi i ono malo tebe što samimala, bilo mnogo veće. Ali meni nije ni trebalo mnogo više. Nisam pomislila da treba tebi. Da ti je potrebno da neko želi mnogo više, da ti je potrebno da daš mnogo više. Prihvatila sam te nespremnog. Takva je priroda stvari u takvoj vezi. Mlad, neiskusan, neintegrisan, u potrazi za svim pravim stvarima koje će ga opredeliti,definisiti, otesati, istančati, isceliti. Nije mi bilo dosadno da čekam da sve to izvedeš, da posmatram kako napreduješ, da navijam za tebe. Nikad mi ne bi dosadilo. Ali nije mi palo na pamet da tebi ne treba žena navijač, mentor, vođa, savetnik, prijatelj. Ili da ja nisam ta žena.I sada razmatram sve što mi nije palo na pamet. Zato što hoću da znam da li nisi bio spreman za mene, ili je ta spremnost nešto što imaš ili nemaš. Da li sispreman sada? Ne za mene. Za sebe. Za život. Da li ćeš ikada biti spreman? Volela bih da to posmatram izbiliza. Jer znam da nikada ne bih zaključila da nemaš kapaciteta i da nema nade. Nikada ne bih prestala da navijam za tebe. I nikad nisam. Volela bih da si porastao uz mene. Volela bih da si još uvek uz mene. Volela bih da si srećan sa mnom. Ali volela bih i da porasteš uz bilo koga,da budeš srećan sa nekim, da voliš sebe. Jer tada bih znala da si dobio od mene, od nas, nešto važno i dragoceno, da si naučio, da si postao to što jaznam da ti možeš da budeš, da si pronašao sebe – jer to je jedino što sam želela za tebe. I dalje želim. Ako ne možeš ovde, pored mene, onda tamo, ili bilo gde, sam ili sa bilo kim. Godine pripreme su prošle. Da li si sada makar malo spremniji nego onda? Da li sam ti u proteklim godinama nanela štetu i sputala te, nastojeći da ti pokažem i dočaram slobodu, toliko da više uopšte ne želiš da budeš spreman na tako strašne stvari? Dajem li sebi previše značaja kad uopšte mislim da je to moguće? Šta je ono što mi sada ne pada na pamet? Da nisi ni mogao da budeš spreman za mene, jer ti meni nisi značio sve ono što želiš nekome da značiš? Čudna je ljubav. Sigurna sam da je ljubav, jer nije prestala. Ja znam da nisi moja srodna duša, moja druga polovina. Ali ti jesi moja srodna duša, iz jata srodnih duša koje prepoznajem i volim, jer smo zajedno poleteli ka slobodi, jednom… Nisi ljubav mog života, koja me je probudila, pokrenula, uzdrmala i promenila – na šta se uostalom i odnosi mit o prinčevom poljupcu koji budi princezu iz sna. Ali jesi moja ljubav, ona koja prihvata da su stvari takve kakve su ida se neće promeniti onako kako ja želim. Možda to ni iz daleka nije bilo dovoljno da budeš spreman. A možda samo pokušavam da preuzmem svoj deo odgovornosti, koji ne postoji? Preuzimam pogrešan deo? Promašujem suštinu ne želeći da mislim da prosto nisi dorastao izazovu i da možda nikad i nećeš dorasti, jer to nije taj izazov za tebe. Kad bi mogao da se vidiš mojim očima, možda bi se više voleo.Možda bi bio spremniji. Možda ćeš moći. Nekad, negde, sa nekim. Možda sam sada spremna da to prihvatim."

Извриштај

Генерална — Аутор girly @ 03:19
Сви моји ожиљци сада крваре, капилари пуцају, очи плачу и ја изнутра вриштим да те мрзим. Просто морам да ти напишем да те мрзим из дна душе и да никако не могу да постанем равнодушна. Као на клацкалици идем са висине до дна и никако да нађем равнотежу, зато што си све пореметио и све уништио. Све своје немире донео у мој мир у који сам те пустила без иједне једине баријере. Сад је само остао твој немир, твоје несигурности, твоји комплекси и страхови, јер ја своје ни немам. Ја бих мењала, али немам шта. Не знам шта. Не постоји шта. Ти треба да мењаш себе да би могао да прихватиш мене у свој "мир". Али ти више ниси ту. Знао си све и опет свесно све уништио, животињо проклета. Ја немам начина да ти се обратим и да успоставим равнотежу и да престанем себи урушавати живот и здравље. Ненормално те мрзим! МРЗИМ! Толико да бих могла сад да умрем у том загрљају и да све прегазим. Зато што мрзим тебе, а себе гушим и себи наносим штету и ту негде око 4 ујутру мрзим и себе јер сам дозволила све то неком пролазном манијаку до кога две реченице не могу да допру и ко о мени не мисли читав месец уназад. Желим да ти вратим ове атоме које си донео. Носи их! Носи све, само одлази са свим својим лажима и поједи их за вечеру. Надам се да ћеш се и удавити сваким тим атомом. Превише их је! Довиђења Б!

Powered by blog.rs