Кругови љубави

Butterfly effect

Генерална — Аутор girly @ 07:03
Да, углавном сви знају шта је ефекат лептира или butterfly effect. У физици је то: "термин кориштен у теорији хаоса, који описује како мале варијације могу да утичу на огромне и комплексне системе као што је време." Други ће рећи да када лептир замахне крилима негде на Тајвану, може направити буру на другој страни света. Трећи верују да овим принципом мали избори у животу имају за ефекат много велике промене у истом. Сад бих да имам моћ лептира и баш ту снагу рањене вучице и да неким поступком успем да утичем на време и можда на враћање истог или убрзавање, све у зависности где би те пронашла истог онаквог као када сам те чекала испред зграде: високог, згодног, са искреним осмехом, искреним сјајним, мачкастим и плавим очима, са ставом, са храброшћу да ме истог тренутка само ухватиш за руку да би смирио моје убрзано ходање, причљивог, интелигентног, искреног, срчаног, будаластог, зрелог, заљубљеног, нежног, страственог... Ја сам тог тренутка знала да сам, када сам рекла да желим некога сасвим обичног да испуним време, онако разочарана у мушкарце, погрешила на максимум. Из улаза је изашао неко ко је најпосебнија особа икада у мом животу. И кратак је период између тога и овога сада. И знам да је прави cringe описивати те овако, али још нешто знам. Знам да препознам кад нешто вреди. Много сам пута узимала оно што није вредно, из неког мени непознатог разлога. Много пута сам прихватала лоше ствари, исто из мени непознатог разлога. Али сам знала од првог тренутка да ту нешто не ваља. Само је било тешко то применити. Али сад... Сад је ваљало отпочетка до краја. Од првог секунда је ваљало. И желим то да се вечно врти и желим тог мушкарца да се врати и да ме прихвати и присвоји, без несигурности, без двоумљења и без страха од нежности. И даље си мушкарац, онај најјачи. И колико год пута поновио да ти се не свиђам и колико год пута рекао да не желишда ти је ово последња веза и колико год пута пожелео да луташ у мору лакоће и истог, знам да си ме пронашао и знам да си то ти и знам да и ти знаш да нећеш никад наћи, ако ништа друго,макар лојалнију и бољу девојку. Све остало... Како желиш. Али... Мислим да ниси ту. Мислим да ниси свестан и мислим да ја више не могу да будем ту. Ја желим, али твоја баријера је превисока и ја себе желим да поштујем много више него пре. У односу се баријере и поштовање гледају на други начин, али то нико не схвата. Тако да ја бирам ваш начин. Баријера и самопоштовање пре свега, пре давања на тацну свега до најситнијег детаља. Ти си сам изабрао начин, али твоја баријера је ту и ја без тебе не могу да ти се прикључим. Јадна нисам. Искрено, сад бих изабрала да сам лептир који ће замахнути крилима и сав бес усмерити ка граду удаљеном 5 сати одавде и да то изазове огромну буру у теби и да се тргнеш и пробудишш, прогледаш и схватиш да је све ово једна велика потенцијална љубав. Тај потенцијал је јако сувишна реч, али нека буде. Луда нисам, такође. На последњем месту и овај мали одабир једног лептира си управо ти. Знам да ми ништа више неће бити исто након тога што сам видела да постоје особе које су овакве. Само се надам да те велике промене не значе да ћеш ми уништити прилику да будем нечија принцеза на зрну грашка које ће се чувати на његовом длану. Уколико све ово оставиш као неки небитан моменат у животу, дефинитивно је све било само фарса и само губљење времена на некога ко ће заувек остати слеп на емоцију, а да је исти тај увео хиљаду лепих емоцију у овакву нежну и крхку особу, плус особу која ти је као слепац веровала. Знаш, онако као беба кад јој причаш: она ти апсолутно све верује и она апсолутно све што јој кажеш научиће и тако ће и испољити себе, кроз тебе као родитеља. Ех,тако сам ја била беба, а ти родитељ. А родитељи никада не остављају своје бебе (барем је тако у нормалном поретку), нити пуштају да се снови које су њима обећавали сруше као куле од карата. Ја бих волела да мушкарци могу да осете како је бити жена и колико је дивно бити жена у сегменту званом мајчинство. И једва чекам и желим сваког дана све више и више да створим малени живот и да ми ти у томе помогнеш и помажеш. Ти си неко чије ће дете и његова мајка бити почаствовани што те имају за васпитача. Аа зар не може Даница заиста да буде наша? Да јој покажем ону "најсјајнију звезду" и прву која се увече појави. Да јој покажем колико је заправо битна и колико је заправо вољена и колико је заправо љубав та која је створила све. Баш све. И шта? Ја заиста ништа више не разумем. Шта? Шта се десило? Зар је један микроорганизам способан да толико поремети свет. Зар да микроорганизам буде "лептир" и проузрокује само штету? Ма хајде да буре не буду оне лоше, него да буду покретачи нечега дивљег, а нежног, ватреног, а лепог! Хајде! Хајде да се месец дана изгура и да та магија коју смо имали пре свега заиста постане бирална и витална. Хајде да се заборави пуцање због недостајања. Хајде да се сконташ! Зар не конташ? Зар човек може слагати додиром, погледом, пољупцем, загрљајем, вибрацијом? Да ли се сећаш шта је за нас био тај ефекат лептира? Да ли ти заправо то ишта значи? Да ли се сећаш када сам први пут закорачила у твоју собу и остала ту јако дуго да причамо о твојим и мојим сликама, филозофијама, апстракцијама, плановима, осећањима, прошлостима... музици... Па да! Музика је била у питању. Сећам се песме "Butterfly effect" и званично ће ме увек везивати за тебе. Сећам се да смо страсти размењивали баш уз битове и разбацане риме овог хита. И има милион лепших песама које су нам заједничке, али ова је заиста јако посебна. Посебна из разлога што сам тад пожелела да останем и да се никада више не раздвојим од тебе. Ипак... Након свих ових ефеката лептира, а понајвише овог микро, изгледа да ћу заувек морати да се раздвојим и то јако много боли, а има јако мало времена и простора да ти схватиш да је ред да се јавиш уз чврст став да желиш и знаш. Јер ако се сада све заврши, никад ништа више неће бити исто, а ја ћу остати празна за овај део заувек. А ти ћеш ваљда само наставити свој лагани свет, али празан за љубав, раздвојен од нечега посебног. И тако! Раздвајам се, одлепљујем, удаљавам (ваљда) баш како сам и започела спајање, прилепљивање, препознавање... уз звук ове песме. https://www.youtube.com/watch?v=_EyZUTDAH0U

Write hard II

Генерална — Аутор girly @ 17:40
Nisam napisala odakle ta bol. U jednom trenutku sam pomislila da ne treba ni pišem odakle, ali suština i jeste da to prenesem na ovo što zamišljam kao papir i kao predajnik. Nadam se da će pročitati onaj ko treba. Oduvek neki taj svet iluzija u mojoj glavi popločan raznim emocijama koje mu ne daju da izađe van te lobanje. Neuroni pokušavaju da savladaju barijeru koju sam sazidala, pa iako su toliko brzi, barijera je čvrsta. I nekad zaista mislim da je toliko emocija i stavljanje svega u glavu i onda iznošenje istih baš iste sekunde moja vrlina i onaj nož koji nosim u borbi sa svetovima izvan mog, ali jedno veliko NE. Ne, devojko. Ta tvoja otvorenost prema svetu koji je zatrovan i zatvoren nije tvoje oružje. Može biti oružje koje ćeš sama sebi iznova i iznova zabijati u leđa. Ta moja nepromišljenost, deljenje intime, deljenje najtaninijih stvari, davanje sebe na tacnu, izgovorena svaka reč koja prođe kroz glavu, mišljenje da su svi ljudi iole slični meni, mišljenje da dobrota i dalje ima vrednost ako je koristiš neograničeno, puštanje da neko drugi dođe i zauzme jako bitan položaj iznutra za neko kratko vreme... Ali vreme je relativno. I mogla sam ništa naučiti kao fizičar, ali teoriju relativiteta i njene primene na život, prosipanje pameti i njenu primenu na život, sam jako dobro naučila. I nikada neću zaboraviti Ajnštajna i knjige o njemu i nikada neću prestati da ga mrzim, iako ću mu uvek priznavati da je bio ovako malo poseban u svojoj glavi... Ali upravo zbog toga nikada neću priznati da o relativnosti mnogih ideja/teorija koje se nalaze tu i nekih ideja/teorija koje se nalaze van nema korelativnosti i da se može reći da jedno ispravno drugo ne. Sve je ispravno, dragi moji. Sve je istina, ali isključivo i jedino moraš znati i iznositi svoju istinu. Kad smo o tome pričali, samo sam te zagrlila snažno, jer sam ceo život ovu bol pokušavala da nekome objasnim i nikada niko nije mogao da zagrebe ni površinu svega ovoga. Ti si samo zblenuo, jer si najgluplji čovek što se tiče povezanosti i emocija. Zauvek najgluplji, a zauvek poseban. Aa onda kada si govorio o samopouzdanju, samopoštovanju i kontroli (oko koje se ne slažem) i tada bih te zagrlila, ali nisi tu. Sada nikad više nećeš biti tu. I faliće mi uvek taj jedan zagrljaj. Zagrljaj prepoznavanja. I to nije utripovano prepoznavanje, to nije manipulativno prepoznavanje, to nije nivo broj 1, 2, 3, ..., 1000.. To nije prepoznavanje dva savršenstva, prepoznavanje dve duše. Ne! To je prepoznavanje u vidu poznavanja nekoga i bez reči i bez ičega. Samo pogled i poznavanje. Ali izgleda da jedino to niko nije shvatio i izgleda da neće niko ni shvatiti. Izgleda da je ova teorija jedino u mojoj glavi i da sada korelativnosti nema. Mnogo priče, nijedan zaključak. Bum. Zbunjenost. :D Ipak... Reći ću da ta bol koju osećam posle jačanja svoje posebnosti i posle još veće ljubavi prema sebi i još imanja još veće doze samopouzdanja i samopoštovanja (iako ta bol realno ne bi trebala da potoji u takvomtrenutku) je bol koja potiče od moje otvorenosti čak i prema takvom introvertno, bolesno dekadentnom (pleonazam?) svetu. Tu otvorenost treba regulisati i isključivo je to problem koji osvaja, naivnost da su svi isto toliko otvoreni. Ne plašim se nimalo. Volim tu jebenu otvorenost. Nažalost, moraću još jednom da izgubim ili promenim to što volim. Nije to ni tako teško. Navikla sam. Samo... Ovaj put će trebati malo više vremena da nekome pokažem koliko nisam otvorena i koliko otvorenost može doći tek kad se ispuni jedno obećanje i jedna zakletva koja se postavlja terminom: "DA!"

Write hard

Генерална — Аутор girly @ 01:58
Čika Ernest Hemingvej je jednom napisao: "Write hard and clear about what hurts." Pa eto. It hurts i moraću da pišem. Šta me zpravo to toliko boli? Da li sam sigurna da je to ova bol i da li sam sigurna da će proći veoma skoro, samo da još malo procvetam i postanem Kvin? Da li ako glavu podignem visoko i postanem dama iz Getsbija, da neću videti dekandenciju? Želela sam da zaobiđem tu dekadenciju društva i svih oko mene tako što sam glumila da sam i ja deo te velike skupine. Ali ne i ne i ne i uvek ta bol na kraju. Nepoštovanje prema sebi samoj koja sam najutentičnija jednostavnost u suštini morala i u divljini svih nepojmljivih svetinja... Da,da. Jedna velika kontradiktornost, koja je toliko posebna, da sam se uvek iznova očaravala sobom. Ali odakle bol?

Квин

Генерална — Аутор girly @ 03:37
Сви знају причу о Харли Квин, а заправо је мало ко зна у потпуности. Не знам је ни ја, али ја сам јој дала нову ноту и ја сам је у својој глави смислила. Смислила сам је на начин да сам је пренела на себе и препознала њу у својој дијагнози. Додуше је све то приметила другарица, да не дође до забуне да сам нешто утриповала. Креће музика у позадини. Опера. Затим креће мој микс и трака коју сам радила на основу те опере. Екплозија и бум... Ево ме. Ја сам сада Квин (квин као краљица, квин као сама себи на врху). Медицински сам радник. Нисам прихијатар као Харли Квин, али сам ту негде медицински физичар, можда специјалиста, можда доктор, можда само нешто обично... Али све у свему сам успешна жена са послом који сам желела. Увек весела и насмејана. Увек са позитивном енергијом до небеса. Увек окружена са мало пријатеља, веома, веома малооо. Сексепилна, лепа, згодна, млада, добро обучена, добра фризура, штикле, шминка... Људи једва чекају да причају са мном, воле са мном да пију чашу вина уз добро спремљену вечеру са мало калорија. На полици имам много књига, лотос, икону, мирисне штапиће и мало тамјана. Поред свега тога имам много средстава за дезинфекцију и кућу чистим детаљно и много често. Сама сам уредила свој дом и све волим да се врати на место. Мислим да сви могу функционисати по мојој замисли. Мислим да су сви људи добри. Пуна сам љубави према свима. Волим шљокице и боје и обожавам мирисне купке, зен купке мирисног бадема. Јака сам и чврста са емоцијама, плус их имам превише... Али... Све сам то ја и даље, али поседујем још једну страну личности, а заправо је све то део једне те исте личности. Јер ја нисам биполарна или двострана, дволична, дводимензионална, компликована. Нее! Униполарна, једностарана, једнолична и ипак само једнодимензионална у 3Д формату, једноставна. Све сам то ја. Аа поред наведеног, ја, Квин, сам и неко ко након свега описаног дође кући, скине скупо плаћену одећу и рукаве које носи испод одеће и тада извире нешто што је неко давно исцртао на мом телу (можда он, можда ја сама). Тетоваже... Свуда су по телу. Улазим под веома хладан туш, радим јако агресиван пилинг, моја техно трака постаје све чвршћа и готово да постаје катарза у опери док бас и андерграунд постаје јачи. Након тога пијем кафу са апарата, једем колач са пуно калорија, имам лап топ у рукама. Тренирам екстремно, имам палицу иза кауча и у торби увек носим сузавац, иако знам и да пребијем некога ко ме нападне, а нико не сме да ме нападне, јер је он ту. Увек спремна на акцију. У соби ми се налази шипка за стриптиз (сви би је тако назвали). Имам много парфема и сваки мирис је јак, зимски и загушљив. Носим тренерку и максице. Имам опасног пса као кућног љубимца. Имам повремене изливе беса. Немам никога да трчимо у заносу, али имам њега . И на његов позив сам спремна да одем на крај света, а он ме најнежније мази и успављује,а опет покреће и агресивно...кхм... Јака сам и чврста у телу и борбена животиња... Али... Нема ме без њега. Нема ме без мушког пола и особе која постоји у том тренутку и том периоду у мом живота на кога могу да се ослоним и који ће ми бити извор моћи и чврстине. Такве бирам, јаке и чврсте. И знам... Иако сам и самостално јака и савршена (први део приче), ја не постојим без другог дела приче у којем умем да будем агресивна и зависна од њега. Знам да је и први део приче океј, али знам и да сам ја оба дела приче. Не само један, него оба. Подједнако. И могу самостално, али ми је он потребан.Зато око тога имам проблема. Јер све ово је потпуно и постоји независно од њега. Све сам ово реална ја и то није бајка. То сам ја. Али ја нисам потпуна. Он и даље не постоји. Мења се, нађем га, па изгубим. Тренутно га имам, имам тог неког свог Џокера, али морам знати да је то баш он, баш тај из приче. Због тога вам толико много причам о својим „љубавима“. Због тога вас давим, понекад и патетиком, љубављу.Зато штога тражим и зато што плачем од среће сваки пут кад га нађем, али након одређеног периода он постане неко други, неко реалан, ја тада плачем од разочарења, а не као моја карта која може заменити апсолутно сваку другу. Јер то је Џокер. И искључиво кад буде био та карта, ја ћу бити сигурна да сам пронашла последњи део слагалице да бих била потпуна Квин. Засад сам сигурна да је то овај плавооки, невероватно савршен, нормалан, несвесно ватрен, а свесно хладан, на крају крајева мој... Засад сам сигурна. Надам се и заувек. 

Powered by blog.rs