Кругови љубави

Заштита

Генерална — Аутор girly @ 01:11
Дешава се то да желим да остајем будна по целу ноћ, да се не сетим да постоје мали људи из телефона које упознајемо на друштвеним мрежама, да просто дишем оксиџен, да гледам звезде или у нечије очи, да пијем напитак без млека, да пишем, плешем, постојим, будем активна, скачем, ходам, купам се, стављам много парфема, јежим се... Баш желим да осетим живот. Не мора све да буде пуно адреналина, само нека буде. Сваки трен испуњен. И због тога не желим да спавам. Једино што ми фали је особа. Те неке очи које би ме пратиле. Та нека кожа коју бих могла да осетим ако будем била уплашена. Овакви периоди се код мене често појаве у животу и до сада нисам имала при себи никога да ме штити. На првом месту да ме штити самоће. Мој најбољи друг је увек био ту, али никада није био физички присутан. Моја најбоља другарица није толико активна. Бивши момци су били далеко и мало су били кретени. Па... Хајде да ме неко само штити када се ово догађа у мени. Само да буде присутан, ја ћу опет све сама. Све сам навикла да радим сама. Све умем сама, чак и да убијем ту проклету досаду. Било би лепше да и активност буде дошла са том особом, али ипак, најбитније је да буде присутна у смислу заштите. Плашим се. Јако сам нежна и плашљива. Попут пахуље. Јесам дете снега. Јесам пахуља. Али она сама када падне на длан или у сусрет ноћи, она се истопи. Али као група, пахуље могу да опстану чак и читаву зиму. Зима нам се приближава и када дође поново овај период, пожелећу пахуљу да ми прави друштво и да ме штити. То ми треба. Све остало што долази уз овакав период, а што сам већ написала, способна сам и сама. Веома сам свесна себе и способна да радим сама све сем тог тренутка заштите. Нежно према себи. Сама. Поздрав

На скривено те водим место

Генерална — Аутор girly @ 23:45
Лето је прошло, а јесен уме да буде јако напорна. Ова јесен је само претопла и једина њена мана јесте тај притисак који се повећао са температуром. Нисам ни мислила да ћу доћи на море у јесен. Некад сам волела да живим негде на мору, па сам хтела да живим негде поред океана, па је дошла на ред планина... Сада бих живела где год ме бациш. Само ме ухвати за руку и реци да желиш да проводиш време са мном и поштуј ме, воли, мази и слободно можемо да живимо и на Марсу. Само ме ухвати за руку. Али и даље је море опција. И још једно лепо место, скривено место, твоје место. Било како било, тиркиз је боја којом желим да опишем тај простор. Време у њему тече нормално, а ипак ми је застао дах и на тренутак нисам била присутна. Само сам замислила да се дешава магија и магија се и десила. У мојој глави, у мојој коси, на мојој кожи. очи умеју да воле, очи умеју да упамте, очи умеју да осете и пожеле много више него било шта друго на и у човеку. Тиркиз је боја коју сам итекако упамтила и која је једна од мојих омиљених. Само замислите да гледате мир који је тиркиз боје. Мир који атруји кроз ваш организам као да је највећи немир. Струји, а ствара такав осећај да ништа не постоји у том тренутку. Нема искривљености. Све је нормално, а све је опет тако лепо. Неко место. То место за које кажеш: на скривено те водим место. Као песма. Као слика. Као музика. Скривено место у скривеном тренутку. И један пољубац. Непланиран. ПС. Надам се да ћу и овај пут остати трезна. Увек лажем, али заиста увек брзо прође та опијеност. Само нека струјим. Као место. Са миром. Са брзином. Н ека никад не стајем. Као река, па море, па океан. Тиркиз.

Powered by blog.rs