Кругови љубави

Егоиста

Генерална — Аутор girly @ 20:45
Егоизам, егоцентрик, его... Да ли вам је прва асоцијација на корен ових речи нешто ружно, тужно, зло? Нешто што као човекова особина бива потиснуто у "религиозном свету" у каквом живимо. Тамо где су традиција, божја правила и доброта на врху пирамиде, иако је и тај врх пирамиде сматран за нешто зло... Да ли вам је пало на памет да увек постоје и други људи и свакога треба да ценимо, сви смо једнаки, окрени други образ, ћути, буди попустљив, немој да се свађаш, немој да будеш алапача, немој да се издвајаш, буди добра особа... Ако је одговор потврдан, немој да читате мој тест, јер не волим да некога убеђујем у своје ставове. Ако је одговор на већину одричан, прочитајте ово и размислите да ли смо у праву и да ли је исправно у овом, оном или неком свету бити егоиста и свој его изражавати кроз животне одлуке и поступке. Некад сам, признајем, прва ја била та којој реч его дође до мозга, па се пребаци на срце, па на бубрег и онда се задржи у цревима у којима изазове мучнину. Помислила бих: "Ма шта је овај/ова умислио/умислила?" Затим сам корачала кроз живот тако што сам била мирна, повучена, добра, неизражајна, невина, наивна, била одличан ђак, затим одличан студент, била верна девојка, била послушна ћерка, ишла у цркву, чекала да ми се добро врати, мислила да су људи неискварени, била сам и срећна, била сам слепа да видим туђу таму, мислила сам да свако има разлог за своје мане, покушавала да разумем свакога, волела да увек тражим корак даље, била узорна особа, помагала сам коме сам год могла, патила са ким сам год могла, тешила, жалила друге, мислила сам да већина људи која иде у цркву јесте чиста и тамо сам пожелела да упознам те људе, желела сам да они буду мој узор, а моји су узори и били особе,а не рекламни блокови, а онда сам само једном погледала на свет са брда (не тако високог) и посматрала све те људе које сам упознала а и које сам желела да упознам. А онда сам осетила бол у карлици... затим бол у стопалима и онда је наравно то морало да осети и срце, а након срца мозак. Сав онај немир око речи его, вратио се у супротном смеру. Па сам се запитала: "Ма шта сам ја то умислила?" Нисам могла а да не плачем. Нисам могла а да не патим. Нисам могла ни да не покушам да оправдам друге, да узмем њихов бол и покушам да га мерим са мојим. Покушала сам, итекако. Исход је био све јачи бол у карлици. Одакле тај бол. Одакле брдо. Одакле то да сам прогледала и видела свет онаквим какав јесте. Одакле нагон да желим да скочим са тог брда (не тако високог брда) и да растурим све те сенке и театар кога по први пут у животу нисам разумела, волела, ценила, желела да посматрам... Одакле сам се нашла ту? Па сам погледала ка небу, а тамо није било очекивања да ће се мој бумеранг вратити. Тамо није било никога кога сам ја желела да видим и није било светлости и спасења. Није било ничега. Потражила сам спас у земљи, ох, мирисала је тако лепо, као малине, као моја купка где волим да зароним. Видела сам своју кичму на земљи, видела сам свој костур и своју душу, своје срце и све што може да осећа. Али тачно сам газила своју кичму. Зато сам осећала неизмеран бол. Бол... Бол јер сам била све то што сам набројала. Бол јер сам због свих тих особина заправо оставила себе да лежим на земљи, да мој его буде потиснут толико дубоко у мојој глави и души, да сам заборавила да уопште постојим. Заборавила сма да испуним све оно што сам желела, због страха, угледа и онога што "религиозан свет" налаже. И скочила сам. Театар је спустио завесу, јер ја више нисам ни видела њих.Људи нису имали маске, ја сам их скинула. Као миса. Као спаситељ. И не... Нисам никога више спасила. Спасила сам себе саму. И сад сам ту. Полако бришем прашину са фиока у мом мозгу у коме сам заробила све моје. Полако у прашину бацам све друге људе, њихова осећања, прохтеве, размишљања, ставове. Не занима ме апсолутно нико и апсолутно ништа на овом свету. Само ја. Само его. Само и чисто моја срећа. И никад више не желим да газим свој костур, своју душу и да осећам бол у спопалима јер газим нешто свето. Ја сам света. Мој живот је свети. Ја сам краљица и ја сам свој его и себи бог. Ја и даље верујем у бога и знам да постоји апсолут који ме и даље држи на земљи и који је све покренуо, али ја га више не тражим у цркви нити у било којој установи. Ја га тражим у себи. Људи који се заклињу да су га пронашли су заправо слепи и глупи да схвате да се он не може пронаћи- Никада га не можемо ни видети. Можемо само да живимо кроз њега, тако што ћемо живети кроз себе. Оно што ја умем да замислим, не уме нико други. Оно што ја осећам, апсолутно више нико не осећа. Оно што ја могу, умем, волим, нико други не. Само сам ја оваква. Само је сваки појединац, појединац за себе. Само је свако свој. Само свако има его и само свако има себе у којем год облику пожели. Ја сам пожелела да то буде кроз егоизам, особину да не видим никога до себе саме, да не желим да поштујем друге, јер тако мање поштујем себе. Ја сам пожелела да стојим гола, огољена, чиста пред собом и да своје месо дам себи, своју душу дам себи, своју таму дам себи, своју светлост дам себи, свој его дам себи и само себи. Као што ме не занима да ли су други присутни или не, сем оних које волим, не занима ме ни да ли сам ја некоме присутна или не. Ја саа на првом месту, сви остали су даље. Моју листу попуњавају и испуњавају, мењају, али једно остаје и заувек ће остати. Ја сам на првом месту. Заувек. Не видим, не чујем, не говорим о другима. Само ја. И само ако некоме будем на листи одмах испод њега, даћу му се и можемо заједно да управљамо нашим заједничким светом. Док тога нема, не желим ни да помислим да се некоме закунем на сву доброту и сву бригу и сву пажњу коју имам. А мислим да сам пронашла особу којој сам на другом месту, а и он мени. Све остало је небитно. Не могу више ни да будем повређена, јер од људи очекујем да су као ја, да их боли уво за мене. И ја гледам само сбее. Нико други ни не би. Моја срећа, моје задовољство, моја испуњеност, моје... Само моје. Само его. Са поздравом его сум! Са отпоздравом сум его!

Powered by blog.rs