Кругови љубави

Принцезо, јави се...

Генерална — Аутор girly @ 20:41
... Па ето. Некад заболи. Изгубљен си у неком свету и не знам где си и шта си, и немаш појма како ћеш даље. А проблем је негде у томе шта си добио од тога што си изгубљен и од тога што си покушавао. Куц, куц! Принцезо, јави се. Доста је. Откриј себе. Треба да знаш своје могућности и потребе. А данас сам негде одлучила да се не нервирам. Почећу да имам животну терапију, терапију позитивне енергије. Решила сам. Морам да се променим. И да ставим своје идеје и принципе изнад свега. Потрудићу се максимално. Иако сам пола њих уништила, а себе прегазила толико, да се осећам као да сам прегажена трактором. Нема везе. Све ће се поправити. Идемо, из почетка. Полако. На тенане. А у међувремену, наћићу своју срећу, одлучићу и спремаћу факс, а за сутра спремам такмичење. Живот. Не вреди се нервирати. Само се опусти и уживај и мало размишљај о својој будућности. Али уживај и живи сада. Сада. Диши... Куц, куц. Принцезо, јави се! :))))))))))))))))))))))

Борхесова дама

Генерална — Аутор girly @ 19:20
Чекање... Узалудно. Али јесте чекање, пропраћено надом, пропраћено параноичним предосећањем страдања. Питање је зарад чега. 
И одувек имам све што ми треба. И одувек сањам лепши део неба. И никада ми није недостајало ни љубави, ни поштовања, ни материјалних ствари, ни људи. А увек ми је недостајао један једини човек... Ја. 
Никада нисам имала себе. А могла сам све. Да будем сасвим обична дама, да чекам врхунац свог живота, да онда дочекам катарзу. Ја имам само заплете и сваки је нови на свој начин, а сваки нови је, свакако још гори и компликованији. Не сналазим се. Имам све. Себична сам. НЕ ценим ништа. Ужасна сам. Кад бих знала да све поправим... Волела бих то. И жудим да поправим ствари, да поправим себе, јер живот је предиван, мајко моја. Нисам умела да ценим живот, тј још не умем. Дама... Могла сам да будем то и све, шта год пожелим. Само да сам умела. А не умем. Не вреди нервирања. Данас ми је вена на глави пуцкетала и бубрила и била сам избезумљена. Не вреди. Схватила сам. Желим да постигнем врхунац своје духовне снаге и мира. Буди мирна. Па буди било ко. Само тихо, мирно, самоуверено диши. Настави да живиш. Људи су Ок. И ти си. Веруј ми. Лепото моја. Живи. Живи. Живи. Цени! Цени, АМАН!!!!! И чекај. Дочекаћеш. 

Анђеоски глас у мојој глави, његова рука на мојој косици

Генерална — Аутор girly @ 23:12
И колико год се трудио некад да све буде добро и да људима помогнеш кад им је лоше, на крају испаднеш глупача која им само отежава. 
Кад неко неће да дели проблеме са тобом, то ти је. Иако желиш да помогнеш, он неће да му помогнеш или не може то да прихвати тако. Да ли је то его, самоћа или туга, не знам. 
И колико год се трудио да сакријеш да патиш, некад све то извири иза угла и уплаши публику. Набацујеш осмех све време, гушећи своје вриштање. А онда угушиш срце, угушиш себе и постанеш имун, постанеш безвезна марионета великих људи који умеју у овом свету. Где да побегнем? 
Када знате, или осећате, да грешите, али вам онај један гласић говори другачије, тера вас до краја. И заиста не могу да оптужим ни ђаволчића, ни доброг анђелчића за то. Неко ми шапуће. Ко? Сазнаћу некад. Сама сам хтела да тражим, а ко тражи он и нађе. 
Сад слушам сањање од старе рок групе, иако сам желела да престанем да се дозирам музиком, било којом, сем само звукова инструмената. И знам шта се дешава на мађарској граници, иако сам желела да престанем да чујем и читам вести. И желим факултет смера телекомуникације, а ја сам једно биће из средњег века које посећује овај, више не знам ни који век. Искрено. Ја имам своју сврху, као и свако у ствари. Али нађи је већ једном, зелена воћкице, зелена главо и ... нема више зелене косице. Биће је нека друга боја. Црна, најбоље. Аух не, плава. Плавуша. Чему мучнина? Све сам дала и опет све упропастила, некако ја. Иако нисам крива. Опет сам упропастила ја. А дам све што имам, јер тако умем једино. Немој више. Нема суза. Нема. Још ову ноћ. Ма никад. Ти си малена девојчица, нечија. Своја... НЕка ме неко мази по косици. Анђеле, буди то ти. Хвала. Чувај ме. Само од себе. 

Powered by blog.rs