Кругови љубави

Срећа, срећа, радост!

Генерална — Аутор girly @ 23:53
Чекам снег, пада киша. Зар да мени нешто не буде наопачке? Тако и желим, тако ми је и лепо. Ето... Ја волим и кишу и снег, али сам данас пожелела снег, пала је киша. Нема везе. Битно је да се сад осећам лепо.  Моје срце увек заигра најлепши плес када земља прима дарове неба у виду пахуљица или капи кише, па и звездица и малих тајни које падају сваког дана. Ове вечери је било исто тако... Док ми је срце играло, ја сам уживала на киши. "Пљуцкала". Један ме је догађај пријатно изненадио и усрећио. Волим непланиране тренутке. Имају много више чари, него исцртани планови. Док смо шетале са другарицом по киши, виделе смо једног дечка из наше околине. Не познајемо га баш довољно, али како није било никога на улици, позвале смо га да га поздравимо. Како му је до куће било свега десетак метара, он је рекао да ће шетати са нама. Киша пљушти, ми шетамо, са потпуно неочекиваном особом у потпуно неочекивано време... Причамо... Пријатно... Било је дивно... Ја волим такве спонтане тренутке, а волим и да причам и шетам са особама које не знам. Волим да истражујем људску свест и да увидим међуљудске односе. Не волим да стичем нова пријатељства, јер лако пуцају, али волим да причам, па и да се дружим, али не и да их сматрам пријатељима или да их заволим као ове моје шашаве близнакиње и мог најшашавијег друга. Све је дивно, сем осећаја да сам имала много погрешних избора. Жао ми је! Сад моја срећа побеђује! Срећна сам, лепо ми је, пада киша и једноставно ме је брига шта сам урадила, шта је урадио "несуђени романтик", кретен који ме изнова пољуља и изнервира, па ћу само бити срећна. Једино ми је проблем што не могу да се опростим од те моје прошлости почетком прошле године, па до средине исте. Превише доживљаја за једну особу. Али... Ето, успевам да се одржим и задржим. Жао ми је само једног дечака (са 22 године :)) који жели да ја будем његова принцеза, а ја не могу да се опустим, баш због многих ствари у мојој глави, а и због мог стега који се затеже кад се помене веза. Нисам тип за везе. Не волим да имам дечка, чисто да бих га показивала, а и не желим да будем везана данашњим типом везе, јер се своди на физичку, али ако не ризикујем, нећу пронаћи ни мог медведића, мог принца. Млада сам. Има времена, и да нема, није битно. Битно је да сам у тренутку срећна. Та срећа ме испуњава задовољством, што је праћено једно са другим. За љубав увек има времена. Ја волим и волим и волим, али зар се љубав мора показати везом?! 
Ето, живим тако непланирамо, са својим бубицама. Тражим свој мир, па кад га нађем, пронаћићу и особу за љубав, па ћу опет да дивљам, осећањима, овако дивљам и радујем се и скачем и ... Волим да живим! Нека ми одузму све људске и моралне ствари, нека ми оставе породицу, пријатеље, мој мир, срећу и машту и нека ме пусте... Живећу. Свако за себе жели највише, граби, али мислим да су наведене ствари довољне за срећу. Ма и сама чињеница да управо живимо, треба да буде довољна за срећу. Срећна сам! Али и пољуљана у исто време. Ништа чудно. Како год, позитивно побеђује. Очи се смеју. Киша пада, снега има у мојим мислима. Ролеркостер, рингишпил, лепотааа!!!

Фабричка грешка

Генерална — Аутор girly @ 22:46

"...Био сам присиљен да ходам и говорим с много људи. О, тих "много људи" што увијек, никад уморно, рује лакомим прстима у ткању мог живота! О, колико се пута тако враћах кући, растресен, раздражен разговорима и погледима, увређен, ојађен, оробљена срца и расплакане душе, са сумњом у љубав, у пријатељство, у сва осећања која људи између себе измењују!..." Овај чланак почињем речима нашег нобеловца, јер сам ових месеци док нисам писала и ја сретала многе овакве људе, који у мени пољуљају многе ставове, многе моје идеје, амбиције, снове и илузије. Мене јесу пољуљале такви ставови и људи који код мене желе да их мењају, добијајући тако још једног истог човека са њиховим особинама. Али... Ето, мене нису успели да промене. И не знам да ли сам због тога наивна и да ли ће ме то болети и повредити, али ја верујем у све људско и верујем у сваку добру особину душе у сваком човеку, па и у мени самој. А и зар је битно то да неко буде човек? Понекад ми је драже кад је неко нечовек, али је такав и не глуми. Мука ми је глумаца који ти или у лице или иза леђа праве драму твог живота, лажу те у лице шта је добро и на крају постају и режисери, али и споредни ликови у том филму мог живота. Нажалост, слушала сам и ходала са младим људима, 17/18 година(некад се то сматрало децом), који су моја генерација, како причају о томе да не верују у љубав и да љубав не постоји. "Шта?!"- била је мора реакција на све то. Са чуђењем у очима, нисам разумела, куда је нестала вера и љубав? Када је нестала? Да ли оног тренутка кад се у љубав, нажалост, сврстава само љубав према супротном полу или оног тренутка кад су људи постали гадни и када једни другима наносимо зло и реметимо туђи мир, туђи живот и његово, до тада можда, устаљено гледање на свет? Јесте, свако има право на мишљење, и јесте, његово је да га изрази, али зар је човеку блиско то да жели да промени људе у смеру у коме он хода? Зашто? Да ли зато јер је лакше да што више људи хода са нама, или је то ипак теже? Ја разумем људе који су изгубили веру, који не верују у љубав и оне који су повређени, али не разумем оне који мисле да им то представља врлину и оне који мисле да је то израз јаких. Ма дајте. Више је тешкоћа у љубави, него ако се од ње склањаш по страни. Не може човек а да не воли ништа. Макар то била једна једина кап росе, човек мора волети, а када воли, онда се у њему јавља вера, а човек са вером, јесте човек који може све. Потребно је ту и мало маште ;) Верујте ми, мене живот није ни мазио ни пазио, то су чинили родитељи, који су хвала Богу и даље са мном материјално, то су били прави пријатељи(које сам чини ми се пронашла) и то је чинила моја породица и љубав и ја сама. Нико не треба да очекује да ће кроз живот проћи тек једном стазом, правом линијом и да ће стићи до циља без иједног бола, без иједне сузе. Сви имамо потешкоће, али... Треба се борити. За живот, за љубав, за све се треба борити. Ништа неће доћи само од себе. И треба се поставити тако да не мислимо о себи као центру света... Постоје и други људи који корачају заједно са нама. Ми смо само атом у милијардама других. Шта је то? И зашто је битно да сви чују за нас? Ех... Слушали смо ми о многима, а нису баш били достојни тога. Лепше је да те људи упамте, али не као некога ко има гомилу новца или који је "популаран", него као човека. Ионако, када једног дана напустимо овај свет и своје душе, истрошене и попуњене мрежом живота, вратимо власнику истих, за нама ће жалити највише породица, а како створити породицу, ако немате љубави. И то са 17/18 година не веровати да постоји особа за нас, да се она уклапа у наше прсте. Ако је једна љубав немогућа, постоји још хиљаду других. Ако не можете да волите једну особу том данашњем љубављу, онда волите било шта. Чекајте, зар ви не волите, па макар и себе? Зар ни то? Не разумем. Љубав је, како год окренемо, најдивнија ствар, најлепша храна и најтежа за објашњавање. Обогатите се, тако што ћете почети да волите доброту или илузију доброте у људима, а не тако што ћете им тражити мане. Нажалост, када је мушки пол у питању, ја то чиним, али надам се да је то само зато јер нисам спремна да будем са неким, а и не видим сврху да са неким будеш у вези са 17/18 година и да имаш везу само зато јер сви имају неког. Када осетим то, а желела бих, бићу спремна и предаћу се потпуно, емотивно наравно. Стићиће и мене то ускоро, а до тада, покушавам да не одрастам. Да будем наивна и смешна и шашава и детињаста. То мене испуњава. Са понашањем детета, размишљањем одрасле особе, сновима детета и телом средњошколца. Емоције и мој психички живот су ми поново у хаосу. Не жели  да се средим. Некако ми је лепше овако, у инат свима... Јер они желе да ме скроје по њиховој мери. Ја желим да будем данашња фабричка грешка.


Powered by blog.rs