Кругови љубави

"...То је стваран свет у мени..."

Генерална — Аутор girly @ 18:27





И мрзим то што сам одрасла. Можда се у души може остати дете, онако између шетње реалног и васионске маште. Машта можда може да буде најлепши и једини свет где постојимо, али неке ствари у том моралном, у том физичком и у том умном одрастању не волим. Просто мрзим што се неке ствари "морају" ако си велики, ако имаш већи број година. Сада се одраста са 11, тако да деца немају времена кад да буду деца. Одрасла деца не постоје, јер их је време појело. Одрасла деца не постоје јер други тако желе. А зашто се мора онако како други мисле да треба?! Зашто не би за људе изгледали другачије, а у ствари, са стране, тачније у нама, имали један свој свет за који нико не зна. Зашто да вас нешто боли, зашто да вас људи повређују. Не дајте им приступ том свету.

Одувек сам желела да имам нешто, било шта, што други немају. Нешто само моје. Зато сам бирала најружније играчке, најружнију одећу, другачије ствари, увек сам бирала да будем "негативац", а не да будем све оно што је нормално. Понекад сам знала толико да заволим нешто да кад бих видела да још неко воли исту ту ствар, исту ту појаву, престала би таква чар. Због тога, данас ћутим о ономе што волим. Не зато јер сам себична, него зато јер волим да нађем нешто што нико други нема, што нико други не воли. Волим да имам нешто што ми нико други не може одузети. Зато, када ме људи погледају, не помисле на то да би желела да имају нешто што и ја. Таквих ствари имам доста и волела бих све то да дам некоме ко нема ни то. Ја имам само оно што је само моје, а не свачије. Ја имам само оно што је ничије и сматрам да је то најлепше и једино благо на свету. И не, надам се да ово није себичност. Ово је, надам се, само одбрамбени механизам тога да нисам баш најбоља и најлепша особа, па лепе ствари сматрам ружнима само зато јер их многи имају. Можда је ово само страх. Можда... Хах, сигурно.  Волим да ствари видим другачије, али себе више не. Ја сам иста као сви, само што желим нешто другачије. Не волим да ми се жеље испуњавају и да ми одсањани снови постају реалност, јер је сврха у тражењу. Можда сам само један малени сањар који жели једну малену ствар, коју нико други неће имати. Њу би чувала. Зато се не обазирем како ме други виде, него се обазирем на то како видим себе, не у огледалу, него баш у оном свету маште који помињем. Људи би ме назвали просечном особом, ја то и јесам. Али у том мом свету, ја сам особа М. која је једина тамо и која има једини приступ том свету. Ја сам једина краљица. Ето, тако могу да имам нешто само моје.

Волим све оно што имам, без обзира какве је врсте. Волим све што имам, али све што имаш није ништа у поређењу са оним што желиш. Зато, оно што немам волим исто, али никада не желим да добијем све то, јер једино тамо, у сновима, та љубав према неким стварима и појавама може да траје вечно. Пребацим ја нешто из реалности у снове, само да би живело, само да би било само моје. Само да бих ја била срећна јер нешто имам, а немам. То је тај свет снова. То је тај кукавички бег, али сам ја једино тамо сигурна. Још бих само неке људе повела тамо, али се плашим. Можда ће ми и то неко одузети. Зато их волим у реалном свету, а сањам их у свету у мени. Тако је моја љубав најјача, а знам да сама не бих преживела. Зато носим све што волим са собом, али као снове, као свет маште, као свет у мени.

 

"...То је стваран свет у мени..."


Powered by blog.rs