Кругови љубави

Погледи

Генерална — Аутор girly @ 23:55
А ја, младо луда, мислила сам да легенде постоје. Хех, ја и сада верујем у њих али шшшш, тихо, да нико не чује. Верујем ја помало и у бајке, у срећне крајеве у сопствене илузије, ех...  Да видите само како је мени лепо у свету пуном маште и чаролије, али једини проблем који постоји јесте буђење. Мало је лакше што сви мисле да сам одрасла и престала да верујем у "те глупости", али тешко је кад те пробуди реалност, кад схватиш да легенде и бајке постоје само у сновима, а ја не сањам када спавам. То радим једино будна. А такви су снови најлепши, зар не? 
Веровах тако у једну илузију звану младалачка љубав. Ех... Неки кажу да је најлепша, шта ја знам? Ја сам тек у том добу кад је испробавам. Али, ето... Веровах да је другачији. Веровах да верује и он. Веровах у то да ће ме он вечно чувати, пазити и мазити... Веровах у то да ће ме његови погледи увек пратити жељно и одавати све његове тајне. Потајно сам се и надала да ће то трајати заувек. Ех, још једна илузија младости. Али шта ћеш?! Ја од тога живим. Лепо је, понекад. Данас сам коначно срушила једну илузију, која није вредела да постоји. Није он оно што сам пожелела. Његови погледи нису жељно упућени мени, или се мени само тако чини. Не знам... А да јесу, не бих овако размишљала. Против тих погледа се ипак не могу борити, признајем. Кад бих само могла да опишем... И тако, погледа нема, а илузије су можда сакривене испод свих валова мојих надања, маштарија и детињих осећаја. Власник погледа је мало старији дечко од мене. Због тога сам о њему створила слику да ће бити мој сакривен принц. Да ће пристати да буде мој пазитељ, а да заузврат не добије ништа. Изгледа да он не верује у бајке. Ма ко још данас верује у бајке?! Ако је одговор нико, онда ја никада и нећу пронаћи мог "суђеног" принца. Знам, осећам да ће наићи, кад-тад. А желела сам да док не дође, да мој велики "пријатељ" буде ту да ми пружа само погледе, само утешне речи, ниједан пољубац, ниједан осећај, а хиљаду жеља и снова. Желела сам и желим да будем нечија мала девојчица. Штета што данас мушкарци жену не гледају као жену, него као објекат, као парче, као сексуалну фантазију. Жену... Ја сам девојка, девојчица. Желела бих да ме неко тако посматра. А била бих његова, не на прљав начин, него осећајем, речима, погледом и стиском руке. Зар то никоме није довољно данас? Принчеви и принцезе, спремите се за то да нестајете. Ех, у тоталном сам хаосу. Али лепо је мени са мојим идејама и лудоријама. Млада сам и жељна живота. Млада сам и спремна на то да будем другачија. Не зато јер то желе други, већ зато што то желим ја.

Савршенство не постоји

Генерална — Аутор girly @ 20:51

Све коцкице се ипак не могу сложити. Увек ће недостајати макар нешто, једно малецно „не знам“ или нешто мало што не разумемо. Не може све у животу бити у савршеном реду. Сам живот има свој савршен круг, за који Бог одређује правила, али никад, никад се не деси нешто што не можемо поднети, нешто што нисмо тражили или заслужили. Све то има савршен ред, да нама изгледа потпуни хаос. Зато не треба ни да се трудимо да све буде „под конац“. Можемо да се потрудимо да не живимо у пустињи и пустиња у нама, већ да живимо у мирисном врту са пуно цвећа, али и у том врту не може све бити у реду. Увек постоји оно нешто што нарушава контролу. И још једном, као најглавније, морамо упамтити да савршенство не постоји. Ако тежимо ка њим, изгубићемо све.

 

Губици, грешке, промене...

Генерална — Аутор girly @ 23:01
Људи стално губе. Сваког тренутка неким људима се деси понеки губитак. Штета што неки људи немају ништа сем тога, али ма колико их живот газио, такви људи су на крају једини који задрже део себе који се зове ЧОВЕК. 
Станем тако и размишљам колико ја заиста вредим и да ли имам пуно губитака. Размишљам и да ли су сви моји губици моја дела или ипак Божја воља. Знам да се све дешава са разлогом, иако не верујем у судбину, ипак знам да све што се деси на земљи јесте лекција. Све те лекције заправо су пут у смрт. Сви ми сигурним кораком корачамо ка гробу, ка небу и ка нашем вечном боравишту. Шта после тога, то ми сами одлучујемо, али пре тога, само учимо. То је неко моје виђење губитака. Порази, лекције, све то следи након неког губитка. Важно је само од трновитог пута направити пут посут ружама, јер заиста, трње може процветати. Све се може исправити само ако на време и ако умемо да исправимо путеве. Сва мрежа путева коју сачинимо током живота има своје праве и погрешне путеве. На крају сви се они спајају у један. Пут ка вечности, а нико не зна какав је тај пут. Ипак и тај пут сами ми одређујемо. 
Много пута у животу мрзим себе, а много чешће волим неке своје особине и то што сам другачија. Међутим, понекад та различитост није само са позитивне стране. Понекад боли, а понекад представља разлику у томе да ја нисам у потпуности чиста. Наиме, себе не сматрам добрим човеком. Помажем, молим се, тешим, волим, али постоји једна мана. Не умем да исправљам грешке. Ето, о томе сам до мало час причала. Знам да је лако, али много сам тврдоглава да би нешто исправила. Идем путем који сама пронађем и одредим као путовање у неком периоду, па чак иако знам да ми такав пут шкоди, ја настављам. Прихватила сам то као своју ману, али не умем да се мењам. Не умем да исправљам ништа, јер знам да ћу исправљањем само погоршати ствари. То сам ја. 
А постоје ствари које бих тако радо, не само променила, него и избрисала из своје прошлости, а опет, ако оне не би постојале као грешке, као губици, као грехови, ја не би била оваква. Ех, то је оно шта би било кад би било. Зато, понекад живим са својом прошлошћу, али некад, та прошлост ме сустигне и гуши ме. Толико ме гуши да боли, да плачем, да јаучем и мрзим себе. То се дешава понекад увече када останем сама и када, поново размишљам. Мој мозак никада не ћути. Одавно не разликујем сан од јаве, јер не умем да предочим шта је шта. Мој мозак и тад размишља, а ретко сањам, или често забораљам. Понекад, као и сада, појава која се назива ЈА, боли. Па опет, схватам да ћу цео свој живот провесту уз ту особу Ја и да ме она никад неће напустити. Мораћу да живим и да прихватим да је то само мој живот. Мораћу и да прихватим то да не умем да променим ствари. Мораћу да живим са свим својим грешкама. А губици? Њих ће увек бити, мојом или Божјом вољом. Свакако је све то живот. 

Zaljubljen u ljubav – G. G. Markes

Генерална — Аутор girly @ 00:26
Zaljubljen u ljubav – G. G. Markes

"Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge dok govore. I kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji i strastven poljubac od njihovih latica.
Bože moj, kada bih imao jedan komadić života… Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najblži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi… Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreća u načinu savlađivanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću, na žalost, početi da umirem. "


Текст је на латиници, јер немам времена да га прекуцавам. Заиста ме гануо и тек сада схватам да заборављамо да уживамо у малим стварима. Ја сам на неки начин уметнички настројена, па ипак некад уживам, али то није довољно. Мој свет често нагриза реалност, која је, мало је рећи ужасна. Покушавам да саградим зидове око свог света и да једино ја имам приступ истом, али заиста је тешко. Како год. Увек ће остати овако нешто да подсети да нема оног само још минут. Постоји само овај тренутак засигурно. Сутра није сигурно. А живот не чека. То сам нажалост схватила на лош начин. Ипак, све буде онако како мора. Водим се тим. Тако покушавам да уживам у свему, било лепо или ружно. 

Powered by blog.rs