Кругови љубави

Прича са аеродрома

Генерална — Аутор girly @ 21:25

"Те ноћи нисам могла да заспим. Нисам знала зашто. Опет ми се вратио стари осећај да не смем да затворим очи. Опет, остала сам будна касно у ноћ.

Било је негде 3 сата после поноћи. Ја сам држала телефон у руци, седела и размишљала. Стигла ми је порука. Писало је:
„Малена... Мислим на тебе. Са њом сам. Овог тренутка могу да прекинем везу и вратим се теби. Ти једина можеш да ме вратиш у живот. Ако не желиш, готово је. Ово је последња порука, твоја последња шанса. Немој да је прокоцкаш и изгубиш ме заувек. Само напиши да и то је то. И знај, волим те.“
Суза ми је клизила низ лице. Грч... Спустила сам телефон, скупила снаге, написала поруку:
„А ко је то?“... Последњу поруку иза које се крило много тога. Знала сам шта следи. Прихватила сам да патим.

Нисам заспала целу ноћ. Ујутру је дошла сестра да ме „пробуди“, каже, дошле су ми другарице. Знала сам шта следи. Сишла сам доле. Гледале су мој успорен ход, виделе моју рашчупану косу, размазану шминку и натекле очи. Знале су да знам. Рекле су:
„Жао нам је. Проћиће.“
Није прошло. И дан данас сећам се 22.априла 2010. године. И дан данас памтим поруку, памтим свачији поглед и саучешће као да је неко умро. Ја сам умрла. Он се оженио. Више њих је мене било жао него што су били срећни због његове „среће“. Ја сам опет све прва знала. Пре ње. Ја сам опет изгубила, својом вољом. Ја сам опет патила, из ината, због поноса, зато јер је пре болело више, зато јер нисам могла да заборавим. Одмах је изабрао њу. Пустила сам га. Схватио је, али није успео да ме врати. Једном када одем, не враћам се. Отишла сам, али и даље живим тај април. И даље увек имам осмех на лице, али он зна да ме пролеће заболи сваки пут када наступи. Он зна... Била је то заиста последња порука. Била је то заиста последња шанса, а ја сам остала коцкар. 

Данас сам после 3 године поново срела најлепше црне очи у којима сам одавно насликала себе. Ходала сам улицом. Слушала пој птица, слушала људске гласове и покушала да препознам бар неки. Одавно више не познајем људе.
„Сандрааа!“, тај познат глас одзвањао ми је у глави. Опет успомене. Никада нећу заборавити тај глас, а ни те очи.
„Очи, одакле овом човеку његове очи?“ мислила сам док сам пролазила крај човека који јури за девојчицом. „Сандра“ повикао је, а затим застао. Нисам могла да верујем. После 3 године. Исте очи, исти глас, исти он. Стајали смо укочени неких 2-3 минута. Затим смо у истом тренутку издахнули и у томе смо препознали све осећаје, све речи и све успомене. Све је било речено. Он је наставио својим путем, ја својим.

Увече, прва порука после последње. Нисам могла да верујем да 10 цифара може остати и после 3 година урезано у нечијој глави. Доживела сам то. Упамтила сам и ја тај „непознати број“. Овог је пута писало:
„Преболео сам те. Ипак је прошло три године. Не желим никада више да те видим. Надам се да ме разумеш. Овде сам започео живот. Не бих желео да те срећем. Одлази заувек, малена.“
Нисам одговорила. Ево ме на аеродрому, одлазим далеко. Ово је први и последњи пут да сам га послушала. Последњи пут и да сам га видела. Недостајао је, недостаје, недостајаће, али остаје још једна чињеница. Недостајаћу и ја њему. Преболео ме је, ајде да видимо и то. Ако икада неки „странац“ покуца на моја врата, знаћу да је он. Знаћу да ме није преболео. Биће све у реду тада, али нема више времена. Он је срећан. Има дете и она му је вероватно све, а зове се исто као и ја. Његова жена му не значи, то знам. С њом је само зато јер имају дете. То га је натерало на 22. април. Могла сам преокренути ствари, али зар да упропастим судбину једном детету због моје љубави, нисам ни сигурна да ли је узвраћена. Како год... Драго ми је да ће бар неку другу Сандру волети заувек. Једну ће заборавити, обе Сандре њега неће никада. Ћувам и чекам га. Негде, далеко, кад-тад... " - завршила је своју причу жена од 30 година. Њено је лице прекрио осмех. Колико год изгледало тужно, она је била срећна због ове приче. Седимо на аеродрому и она чека свој лет... Послушала га је и колико год да боли, она одлази. Не знам откуд јој толико снаге, али... Жена је то. Због поноса, због њега и због породице ће претрпети многе ствари за које није ни свесна да може. Гледам је и мислим
" Да ли сродне душе постоје? Да ли су кључне ствари у тражењу и да ли се оне ипак нађу на крају?" 


...И у једном тренутку стане све.

Генерална — Аутор girly @ 21:59
... И у једном тренутку стане све. Стане музика, стану речи, нема снова, нема жеља, стану мисли, престане онај сјај у очима, нема осмеха, нема шапутања, нема покрета, престану кише, не греје сунце, престану и олује... Престаје дисаље, стане срце... Тада нема ничега, само тишина и плач. Нечије све је стало, моја тишина и плач су пробуђени. На крају ипак остане нада да ћеш једном угледати такве исте очи, чути такав исти глас и осетити такав исти осмех, али не.. Није ово одвајање, ово је заиста растанак са неком особом. Схватиш да она никада више неће постојати. А људи кажу: "Не плачи" и "Све нас то чека", али свеједно, боли... Одувек нас је болест и смрт некако зближавала или нас је на неки начин  погађала и чинила да се осећамо другачије, међутим, кад се то деси у некој туђој породици, срца застану на тренутак и све прође, али кад се то деси у твојој породици, срца стану на један дуг период, заувек. И заувек живимо у тој грчи да је једна особа баш из наше породице рано напустила овај свет. И заувек тај грч у срцу да нам неко фали и то заувек. Будеш јак, трудиш се да не заплачеш, али у неким тренуцима свака борба престаје, схваташ да је  последњи пут завршен. Схваташ да је нечији пут завршен и да је нажалост тај неко био теби јако близак. 
Говорили су ми да не плачем и да издржим, да сам млада и да треба да идем даље и да, кренула сам, али онај грч остаје. Дођу тренуци када се сва бол врати и гуши те, али не можеш да заплачеш, јер је цела породица око тебе. Тада се повлачимо у углу у некој забаченој соби и покушавамо да утешимо самог себе... А знам, нисам сама. Знам да иако једна особа никад неће бити физички присутна, знам да ће увек бити са нама као душа, као анђео и као баш тај грч у срцу. Касније све прође, то знам. Али опет, долазе тренуци када се опет сетимо очију и осмеха, па опет боли. Али човек све преживи. Бог је ипак на све мислио када нас је стварао, само није о томе да ћемо постати лоши и да ћемо потпасти под утицај оног анђела који се одвојио од свих осталих. А мислим да Бог узима младе људе, баш зато јер му фале анђели и баш зато јер је и тај један отпали анђео недостатак у савршеном свету, који на земљи не постоји. Постоји негде другде и једина срећа у свему овоме јесте да је особа која није више на земљи јесте у том савршеном свету. 
И знам, требамо кренути даље и треба живети, баш зато јер у оваквим ситуацијама схватамо да је живот један и да никада не знамо када се може завршити. Успомене остају и против тога се не може. А и не треба...  Нека успомене заувек остану у нашим срцима и нашим главама, јер је то доказ да смо постојали. А ја овом приликом желим да поделим са вама једну успомену на човека који је живео само 47. година али за кога се може рећи да је живео. То је мој стриц. Слава му! Можда је једна од његових улога у овом свету и била та да покаже да се и за кратко време може урадити пуно ствари. Требамо сваки дан почињати и завршавати осмехом, а све између нека буде како је Богом дано. Болест и смрт не питају шта још треба да урадимо. Треба да урадимо све ако можемо сада. Јер једино је сада сигурно. Све остало може нестати. Будимо срећни сада, ако имамо макар један мали разлог, јер смрт не пита јесмо ли довољно били срећни и довољно преживели. Живот не пита да ли је било довољно... 

Powered by blog.rs